Zoran Andrić: My name is Barthes – Roland Barthes

Rolan Bart bi 12. novembra 2015. napunio 100 godina. On je vladao umećem ”čitanja” svakodnevnih fenomena i samorazumljivošću njihovog prepoznavanja kao mitova.

Povodom stogodišnjice Bartovog rođenja renomirani nemački izdavač Suhrkamp Verlag je izdao prošireno izdanje njegovog dela ”Fragmenti ljubavnog govora” - Roland Barthes: Fragmente einer Sprache der Liebe. Erweitere Neuausgabe. Suhrkamp, Berlin 2015., kao i jednu Bartovu biografiju iz pera Tifen Samojo - Tiphaine Samoyault: Roland Barthes. Die Biographie. Suhrkamp Verlag, Berlin 2015.

U Parizu su 1977.g. prvi put objavljeni ”Fragments d'un discours amoureux”. Tada je ova knjiga ubrzo zauzela prva mesta na best-seler listama. Njen autor, dotad hvaljeni naučnik i intelektualac, postaće i proslavljeni romansijer. ”Fragmenti ljubavnog govora” su najprivatnije i najpopularnije delo Rolana Barta.

Abecedni poredak govornih figura formira seriju mogućih primena kroz koje one dobijaju obličje i određuju međusobne odnose. U okviru edicije legendarnih pariskih seminara Rolana Barta pronađeni su i drugi fragmenti, koje autor nije uključio u prvo izdanje ovog dela, iako su oni savršena dopuna diskursa o jeziku ljubavi.

Francuski filosof, spisatelj i literarni kritičar rođen je 12. novembra 1915.g. u Šerburu. On je studirao klasičnu književnost na Sorboni, da bi potom radio kao predavač, bibliotekar i lektor u Mađarskoj, Rumuniji, Egiptu. Od 1960.g. predavao je na École Pratique des Hautes Études u Parizu. Na predlog Mišela Fukoa, 1976.g. postavljen je na Collège de France na specijalno za njega formiranoj katedri za ”književnu semiologiju”. Odlučujući uticaj na njega su imali autori – Breht, Žid, Marks, de Sosir, kao i Žak Lakan. Bart je bio i pasionirani pijanist i kompozitor. Umro je 26. marta 1980.g. u Parizu od posledica saobraćajnog udesa.

Opsežnu biografiju jednog od najznačajnijih intelektualaca 20. veka napisala je Tifen Samojo (Tiphaine Samoyault), profesor komparativne književnosti u Parizu.

Akademska Francuska

Samojo u širokom biografskom zahvatu opisuje Francusku od restauracije francuske republike pod Šarl de Golom i kraja rata u Alžiru, preko francuske akademske inteligencije u Parizu, u diskurzivnim borbama za razgraničenje pozicija između književnosti, filosofije, nauke i političkog angažmana. Ova izvanredno napisana biografija, napeta u kompoziciji i uverljiva u argumentativnoj narativnosti prikazuje na akribičan način život i delo ovog značajnog intelektualca koji je bio više no samo strukturalist i semiolog. Četkice i farbe su vazda stajale nadomak ruke, bliže no knjige ili pisaća mašina. Prve polovine sedamdesetih Bart je rado i redovno slikao, rano ujutro. Slikarstvo je zavoleo u Japanu u ”Carstvu znakova”, koje je on istražio i 1970.g. istoimenu knjigu objavio. On je ovladao kaligrafijom, japanskim gravurama, da bi se docnije oslobodio uzora i u izvesnom smislu približio umetnicima za koje je pokazivao poseban afinitet - André Masson, Cy Twombly ili Jackson Pollock.

Sedamdesete godine su bile decenija u kojoj su se sreća i sumnja, trijumf i depresija učestalo menjale. Tome je autorka Samojo posvetila gotovo trećinu svoje biografije Rolana Barta. Ona opisuje njegov život u segmentima od mladosti, pojavi i vraćanju tuberkuloze, sve do njegove iznenadne smrti 1980.g. Autorki su stajale na raspolaganju ne samo Bartove karte, već i kalendari/rokovnici u koje je Bart unosio termine i retrospektivno svaki protekli dan dokumentovao. O tome nas autorka izveštava sa zanimljivom mešavinom objektivnosti i diskretnosti. Šestdesetih godina Bart je, uporedo sa Klod-Levi Strosom, Mišelom Fukoom i Žilom Delizom, učvrstio svoje mesto kao prominentni zastupnik strukturalizma i semiologije, čija je eksplozivna moć ubrzo uočena. Lucidna konsenkvenca te fascinacije je Bartovo delo ”Mitologije” u kome je svakodnevica društva raslojena na znakove kao što su Short Stories – Rimljani na filmu, Citroën DS, Tour de France, Varieté. Niko nije posedovao takvu očaravajuću auru suverene opuštenosti kao što je to slučaj sa Bartom.

Jedno poglavlje ove biografije je posvećeno Bartovom odnosu prema Sartru. Sedamdesetih godina Bart se kretao među intelektualnom pariskom boemijom, živeći diskretnim homoseksualnim životom. On je organizovao moderni salon, večeri sa diskusijama i predavanjima za svoje prijatelje, studente, kao i putovanja u inostranstvo. U Aleksandriji je upoznao Algirdasa Gremasa, u Upsali Mišela Fukoa, koji je jednu godinu radio na tamošnjem univerzitetu, ponosno vozeći svoj automobil marke ”Jaguar”, bež-boje. U filmu svoga prijatelja Andre Tešineja imao je epizodnu ulogu dendijevskog nastupa Viljema Tekerija.

Prijatelji oko revolucionarne grupe ”Tel-Quel” su ga 1974. naveli na zajednički put za Kinu. Među njima su bili Filip Solers i njegova supruga Julia Hristeva. Potom je ova grupa bila u viziru oštre kritike zbog ”slepila prema brutalnosti maoističkog režima”. Krajem sedamdesetih Bart je bio izložen složenoj proceduri izbora za profesora na Collège de France. Svoje ”Fragmente jezika ljubavi” objavio je 1977. Knjiga će postati novi Verter i best-seler - Bart je u to vreme hitao sa jednog na drugi intervju koji su imali veliki publicitet. Ovi fragmenti su bili deo jedne doista Amour fou sa mladim Rolanom Havasom, koji će Barta napustiti.

Bart će se upustiti u psihoanalitičke seanse kod Žaka Lakana. Bartova majka, sa kojom je Bart bio veoma prisan, umreće u oktobru 1977. Nakon njene smrti Bart će biti u dubokoj krizi, da bi se polako počeli nazirati počeci jedne „Vita nova“. Ali 25. februara kamion ga je udario i prešao preko njega. 26.marta podlegao je posledicama tog apsurdnog saobraćajnog udesa.

U biografiji Tifen Samojo su etape Bartovog života razvijene i suptilno spojene sa koncepcijama njegovih knjiga, te u njoj nema oštrih rezova i diskontinuiteta.

Lovac mitova

Bart je jedared nazvan ”lovcem mitova”. To je bilo 1977 godine, nakon što je dobio poziv od ondašnjeg predsednika republike Valeri Žiskar d’Estena u Elysée-palati. Od tog ”susreta sa vlašću” je među prijateljima tvrdio da ”od sada mora svuda da ide”. Znatiželja koju je Bart tada pokazao nije počivala ni na kakvoj posebnoj karakternoj odlici, već na njegovom profesionalnom interesovanju za semiologiju. Bart je sebe smatrao semiologom još od svojih ranih publikacija pedesetih godina.

Jer strast semiologa – ili kako ju je Bart zvao, ”avantura” - počivala je na činjenici da ne poseduju samo pisani tekstovi kodirane znakove i poruke, već ih nalazimo i u jednostavnim objektima svakodnevlja, koji se uobičajeno smatraju beznačajnim, nemim i malo pažnje vrednim.

Otuda su ne samo tekstovi postali objekt dešifrovanja, već i odeća, automobili, nameštaj ili reklamne table. Svet mogućeg istraživanja je time prerastao u neograničeni univerzum.

Kroz običnu šetnju jednim gradom, nailazio je semiolog svuda na potencijalne studijske objekte: ”Moderni čovek, urbani čovek čita neprekidno: on čita najpre i načelno slike, gestove, ophođenje: ovaj automobil mi govori o socijalnom statusu njegovog vlasnika, ova odeća mi govori o meri konzuma ili ekstravaganciji onoga koji je nosi, ovaj aperitiv (viski, Perno ili belo vino sa sokom od zove) govori o životnom stilu moga gostoprimca”.

U svakodnevnom opažanju čini se da se takve poruke same po sebi razumeju. Zašto bi trebalo da sklonost ka jednom aperitivu, sklonost ka ležernom ili klasičnom stilu odevanja bude pažnje vredna? Nisu li ovakve svakodnevice na kraju ipak banalne u svojoj samorazumljivosti?

Upravo takvi naizgled samorazumljivi kulturni fenomeni su bili ono što je Barta interesovalo i privid prirodnosti ih je činio objektima semioloških studija. Fotografija mladog tamnoputog mladića u francuskoj vojnoj uniformi, koju je objavio časopis «Paris Match» kao vojni pozdrav, na prvi pogled bio je jednoznačni dokaz da svi sinovi Francuske, bez obzira na boju kože, odano i angažovano služe pod zastavom nacije.

U toj prividnoj prirodnosti fotografije video je Bart kodiranu poruku, kao istorijski fenomen francuskog imperijalizma u nepromenjenom prirodnom stanju. U ovome se za Barta skrivala posebna prepredenost mita, njegova sposbnost da proizvede navodne nužnosti i ono što je postalo istorijsko da pritajeno naturalizuje.

Opis takvih pogrešnih evidentnosti je predmet eseja koji je Bart napisao između 1954. i 1956.g. i objavio u časopisu «Les Lettres nouvelles». Docnije je objavljen kao knjiga pod naslovom «Mythologies». Naizgled prividni fenomeni svakodnevne kulture su postali meta Bartove lucidne analize. Zašto časopis za žene «Elle», kada piše o spisateljicama, u parantezama spominje ne samo broj njihovih objavljenih knjiga, već i broj dece koje one imaju? Zašto francuski biftek mora da bude serviran nedopečen (”krvav”)? U svojim esejima Bart je nastojao da pokaže kako se neupadljiva i samorazumljiva praksa oslanja na čitavu seriju predodređujućih procesa osmišljavanja.

To da svi Rimljani u filmu ”Julije Cezar” imaju kosu koja im pada na čelo ne počiva ni na kakvoj istorijskoj činjenici, već u filmu to postaje ”priroda” Rimljana. Pojavom ove knjige prividnost je izgubila svoju nevinost: kud god je semiolog uperio pogled, svuda je mogao da ”čita” poruke koje su tu bile prisutne.

Na nultom stepenu

Ne može se oteti utisku da ”semiološka avantura” u sebi nosi nešto što nalikuje košmaru i nekoj vrsti paranoje semiologa. Poruke se dešifruju, mitovi demitologizuju, i sa pogrešnih evidencija se stržu maske, ali, kao glave hidre, niču novi mitovi. ”Koliko zaista beznačajnih oblasti prolazimo u toku jednog dana?” pita se Bart u pogovoru svoje knjige i sam nudi odgovor: ”Vrlo malo, ponekad ni jedan. Ja se nalazim na moru. Naravno, to nema nikakvu poruku. Ali na obali mora, koliko je semiološkog materijala! Zastave, reklamni slogani, natpisi, odeća, čak i krem za sunčanje – sve su to poruke koje mi nešto poručuju”. Kroz sliku semiologa na plaži će uverljivo biti pokazano da se od ”značenja” ne možemo otrgnuti.
U sred furora značenja trebalo bi da postoji jedno mesto izvan infalcionerne produkcije smisla/značenja. Tako se u pogovoru nalazi jedna signifikativna rečenica u kojoj je reč o ”nultoj tački mita”. Bartova dugogodišnja opsesija fenomenom praznine, neutralnosti i bez-značajnosti se pojavljuje u kontekstu pitanja smisla.

Semiolog živi od neprekinute produkcije znakova društva, ali u momentu kada otkrije manipulativnost smisla, on projektuje utopiju nulte tačke: jednog mesta u kome je larma poruka prerasla u tišinu koja nije istovremeno forma jedne dodatne poruke.

Objavljivanjem Bartovog „Le plaisir du texte“ je kometa strukturalizma zašla u svoju završnu fazu. Bart je tradiciju Ničea, Prusta, Frojda i vesele nauke sjajno reaktivirao.
Danas, o stogodišnjici rođenja Rolana Barta, jednog od najznačajnijih intelektualaca 20.veka, koji je strukturalističku semiologiju definisao na novi način, sa blagodarnošću se sećamo njegovog Oeuvre koji na singularan način objedinjuje diskurse sociologa, teoretičara književnosti, lingviste, filosofa i pisca.
Pokreće Blogger.