Borislav Pekić: Sećanje na Danila


Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani. 

Zašto bi on to izbegao?

Znao je, dakle, da je izbeći ne može. Da bekstvo ne pomaže, a apelacije ne vrede. Izabrao je stoga jedino što mu je preostalo. Pripremao se za svoj poslednji životni susret, tražeći je. Nazirao je njene ljudske konture svuda oko sebe, video je smrt u bezmalo svakom ljudskom činu. Tražio je tu smrt i u prošlosti, nadajući se prirodnoj, s kojom bi se, kad je upozna, kao što je poznavao umiranje cvetova u jesen, mogao izmiriti bez samosažaljenja i otpora.

Ali je uvek, umesto prave smrti, nalazio – ubistvo. Iza ubistva ljude, a iza ljudi niske strasti ili velike ideje.

Shvatio je da u ljudskom svetu smrt jedva egzistira. Da mi ne umiremo nego da nas ubijaju.

Bila je to konačna spoznaja vlastite sudbine. Svest o presudi koja još nije izvršena. I o krvniku koji na vratima njegovog života s nožem čeka. S ironijom znalca istine nazivao je krvnika bolešću, ali je znao da to nije njegova bolest, da je ta bolest naša od koje samo on umire.

Jer žrtva jedino zna pravu istinu. Zna ko je i šta ubija. Zna da će i zašto biti umorena. Samo ne i kada.

Sada se i to zna.

Bilo je to jednoga dana kojeg neću da pamtim.


(Borislav Pekić, stari, dobri Kišov prijatelj, 12 aprila 1990, na komemorativnoj sednici Akademije; navod u Viktorija Radič, Danilo Kiš, Beograd 2005) 

Priredio i odabrao: M. Kopić

Pokreće Blogger.