Karl Jung: Čovek se oseća usamljenim u kosmosu zato što više nije povezan s prirodom


Kada se psiholog lekar zanima za simbole, on se pre svega bavi „prirodnim" simbolima, za razliku od „kulturnih" simbola. Prvi potiču od nesvesnih sadržaja psihe i stoga predstavljaju veliki broj varijacija osnovnih arhetipskih slika. U mnogim slučajevima, njihovim tragom može da se ide sve do njihovih drevnih korena - tj. do ideja i slika koje srećemo u najstarijim zapisima i u primitivnim društvima. S druge strane, kulturni simboli su oni koji se koriste za izražavanje „večnih istina" i koji se još uvek koriste u mnogim religijama. Prošli su kroz mnoge transformacije, pa čak i dugi proces više ili manje svesnog razvoja, te su tako postali kolektivne slike koje su prihvatila civilizovana društva. I pored toga, takvi kulturni simboli zadržavaju mnogo od svoje prvobitne numinoznosti* ili „čarolije". Svesni smo da oni mogu da izazovu duboke emotivne odjeke u nekom pojedincu, a usled tog psihičkog naboja dsluju gotovo istovetno kao predrasude. To su faktori s kojima psiholog mora da računa; glupo je odbaciti ih zato što nam se, u racionalnim okvirima, čine apsurdnim ili nevažnim. Oni su važni sastojci pašeg mentalnog oblikovanja i bitne snage u izgradnji ljudskog društva; i ne mogu da se iskorene bez ozbiljnih gubitaka. Tamo gde su potisnuti i zanemareni. njihova specifična energija iščezava u nesvesnom sa nesagledivim posledicama. Psihička energija koja izgleda kao da je na taj način izgubljena, služi, u stvari, za oživljavanje i jačanje onoga što preovla đuje u nesvesnom - možda onih sklonosti koje do tada nisu imale priliku da sa izraze, ili im barem nije bilo dopušteno da neometano postoje u našoj svesti.

Takve sklonosti stvaraju za našu svest uvek prisutnu i potencijalno razornu „senku". Čak i one sklonosti koje bi u nekim uslovima mogle da imaju blagotvorni uticaj, pretvaraju se u demone kada se potiskuju. Zbog toga se mnogi dobronamerni ljudi razumljivo plaše nesvesnog, a time i psihologije.

Naše doba je pokazalo šta znači kada se otvore kapije podzemlja. Zbili su se doga đaji koji su naglavačke preokrenuli naš svet i čije grozote niko nije mogao ni da zamisli u idiličnoj bezazlenosti prve dekade ovog veka. Od tada se svet nalazi u šizofrenom stanju. Ne samo da je civilizovana Nemačka pokazala svoj strašni primitivizam, nego je on prisutan i u Rusiji, a vatra je zapaljena i u Africi. Nije ni čudo što se svet na Zapadu oseća neprijatno.

Savremeni čovek ne shvata do koje mere ga je njegov „racionalizam" (koji je uništio njegovu sposobnost da odgovara na numinozne simbole i ideje) preiustio milosti psihičkog „podzemlja". Oslobodio se „predrasuda" (ili barem tako misli), ali je u tom procesu izgubio svoje duhovne vrednosti u veoma opasnoj meri. Raspala se njegova moralna i duhovna tradicija, i on sada, zbog tog raskida, ispašta u zbunjenosti i rascepljenosti koje su rasprostranjene u čitavom svetu.

Antropolozi su često opisivali šta se događa sa primitivnim društvom kada se njegove vrednosti izlože delovanju savremene civilizacije. Ti ljudi izgube smisao svog života, njihova društvena organizacija se raspada, a oni sami moralno propadaju. Mi smo danas u istom položaju. Međutim, mi nikada nismo zaista shvatili šta smo izgubili, jer je naše duhovne vođe, na nesreću, više zanimalo kako da zaštite svoje institucije nego da razumsju misteriju koju predstavljaju simboli. Po mom mišljenju. vera ne isključuje misao (koja je najjače čovekovo oružje), ali, na žalost. mnogi vernici se izgleda veoma plaše nauke (a time i psihologije), te zatvaraju oči pred numinoznim psihičkim moćima koje oduvek upravljaju čovekovom sudbinom. Mi smo svim stvarima oduzeli tajanstvenost i uzvišenost; više ništa nije sveto.

Nekada davno, kada su iz čovekovog uma izvirali nagonski pojmovi, njegova svest je bez sumnje mogla da ih uklopi u suvisli psihički okvir. Ali, „civilizovan čovek" više nije u stanju da to učini. Njegova „razvijena" svest lišila je sebe onih sredstava kojima bi mogli da se asimiluju pomoćni doprinosi nagona i nesvesnog. Ti organi asimilacije i integracije bili su numinozni simboli koje su svi smatrali svetima.

Danas, na primer, govorimo o „materiji". Opisujemo njena fizička svojstva. Vršimo laboratorijske eksperimente kako bismo dokazali neke od njenih aspekata. Ali reč „materija" ostaje suvoparan, bezosećajan i čisto intelektualni pojam, koji za nas nema nikakvog psihičkog značenja. Koliko je drugačija bila ranija predstava o materiji - Velikoj Majci - koja je mogla da obuhvati i izrazi dubok emotivni smisao Majke Zemlje. Ono što je bilo duh sada se na isti način poistovećuje sa intelektom i tako prestaje da bude Otac Svega. Prometnulo se u ograničena čovekova razmišljanja o egu; ogromna emotivna energija izražena u predstavi „našeg Oca" nestaje u pesku jedne intelektualne pustinje.

Ova dva arhetipska načela leže u osnovi oprečnih sistema Istoka i Zapada. Međutim, mase i njihove vođe ne shvataju da ne postoji suštinska razlika ako se svetski princip naziva muškim principom i ocem (duhom), kao što čini Zapad, ili ženskim principom i majkom (materijom), kao što čine komunisti. Mi, zapravo, jednako malo znamo i o jednom i o drugom. Nekada davno ti principi su bili obožavani u raznim obredima, što barem govori o psihičkom značenju koje su oni imali za čoveka. Sada su, me đutim, postali samo apstraktni pojmovi.

Kako je naučno razumevanje raslo, tako je naš svet postajao dehumanizovan. Čovek se oseća usamljenim u kosmosu zato što više nije povezan s prirodom i izgubio je svoju emotivnu „nesvesnu istovetnost" sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolička značenja. Grmljavina više nije glas razbesnelog Boga, niti je munja njegovo osvetničko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije čovekov životni princip, nijedna zmija otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pećina dom velikog demona. Čoveku više ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i životinja, niti se on obraća njima, verujući da ga oni mogu čuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a s njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolička povezanost.

Iz: Čovek i njegovi simboli, prevela s engleskog Elizabet Vasiljević, Narodna knjiga, 1996.


Pokreće Blogger.