Moris Blanšo: O Beketu


Da ne bude nesporazuma: nije nam namera da odajemo počast Samjuelu Beketu, pošto dobro znamo da je i sama ta reč, s neizbežnim prizvukom veličanja, njemu vazda bila strana. Tako, kad su Moloa, a za njim i Malon umire, prvi put objavljeni u Francuskoj, Žorž Bataj, Moris Nado i ja smo se naivno ponadali da ćemo kritičarima skrenuti pažnju na te tekstove, iako je bilo sasvim jasno da su čak i Beketove rane knjige (premda je među njima još bilo naslova koji se mogu okarakterisati kao klasični) strane svim izvorima „književnosti''. Ali, da li su književnosti potrebni izvori? Ako, kao što je jednom već (ispravno ili pogrešno) rečeno, književnost teži svojoj suštini, naime, da samu sebe izbriše ili da nestane, to gašenje koje je, možebiti, duboko žalosno, ali isto tako možebiti i mešavina ozbiljnosti i sarkazma, stalno se poziva na sopstvenu postojanost, čineći sve što može da se čuje kao neprestan, beskrajan glas, Samjuel Beket je bio zadužen za taj tok kraja koji nikad ne doseže kraj.

Je li sam Beket, umirući, stigao do kraja? Je li nas ostavio da se mučimo s udesom nečega što se nije moglo okončati s njim? Ili, nekim lukavstvom, koje bi nas teško moglo iznenaditi, odnekud još viri da vidi šta nameravamo da učinimo s njegovom ćutnjom, ćutnjom koja i dalje govori, pošto se ispod svakog jezika čuje i obaveza da kaže „glas koji govori, svestan da laže, ravnodušan prema onom što govori, i suviše star, i suviše iznemogao da ikad uspe da kaže reči koje bi mu bile poslednje"?

Preveo: Miodrag Marković

Iz: Gradac, broj 143/144/145, 2002.
Pokreće Blogger.