Obrad Savić: Nastanak Totalne Države iz Duha Egzaltirane Hiperhorde

“Kad velika država direktno nastupi kao intimna grupa koja stvara čoveka tada inkubatori postaju bojna polja, a državna teritorija, grobnica naroda.“(Peter Sloterdijk, Im selben Boot, 1993.) 
Pred neizbežnim spletom nepredvidljivih okolnosti uvodnu napomenu o nastanku i prirodi ovog teksta mogao bih da opišem pozivajući se na predivnu, poetičku izreku, Žan Paula (Jean Paul): ’knjige su debela pisma upućena prijateljima’ – (’Bücher sind nur dickere Briefe an Freunde’). Prema uvidu ovog slavnog romantičarskog pesnika, literalizovano saobraćanje nije ništa drugo do osobena forma telekomunikacije u mediju pisma (Schrift), pisma, koje na udaljenosti obrazuje  nova, i neguje stara prijateljstva. Prema ovoj poetskoj viziji   građanski humanizam predstavlja stalni napor samo-kultivisanja, odnosno obrazovanja (Bildung),  koje ima za cilj da ’uzorno literarno  društvo proširi na norme političke zajednice’. Upravo rukopis nove knjigu o Totalitarizamu?,   koji mi je neadvno poslao moj zagrebački prijatelj, filozof Žarko Paić, sam preuzeo u okviru ove tradicije, dakle, kao pismo poziva na prijateljsku saradnju u medijumu teksta. Poziv sam prihvatio  sa velikom nadom da ću biti u stanju  da se sasvim predam, nadam se, odvažnim komentarima njegove   eksplozivne knjige o Totalitarizamu?. Dogovoreno  je da moje intervencije    budu  upisane  u sam tekst Paićevog  herojskog obračuna sa diskursom Totalitarizma koji je preživeo sve vojne i političke poraze Nacizma i Staljinizma.1
Odmah da naglasim da se u ovom tekstu neću upuštati u problematičnu rekonstrukciju navodno strukturalne  sličnosti između Nacizma i Staljinizma,  Aušvica i Gulaga. Spreman sam da prihvatim razumnu sugestiju Remona Arona (Raymond Aron) da se ove dve, istorijski dominatne figure totalitarizma,  razlikuju prema   idološkim preferencama koje su pokretale fašistički i sovjetski teror.
“Razlike i srodnosti ova dva totalitarizma neosporne su. Sličnosti su mnogo izraženije da bi se u njima videla samo puka slučajnost. Sdruge strane, razlike u inspiraciji, idejama, ciljevima,   su toliko očigledne da bi se bez ostatka prihvatio stav  o navodnoj  srodnosti dva režima.“ 2
Uprkos ideološkim razlikama, nastojaću da sledim tragove konvergetne teze prema kojoj su se nasilna nacifikacija Nemačke i brutalna boljševizacija Rusije ukršteno slile u jedinstven, genocidni teror,  koji je harao širom militarizovane Evrope.
“Fokusiranje na politiku, međutim, narušava  jedan od prvih principa totalitarnog modela, koji smera na to da politiku potčini nasilju. Državno nasilje i teror, tako glasi argument, bili su suštinski elementi u totalitarnoj formuli vladavine. Štaviše, fenomen Gulaga kao manifestacija sovjetskog državnog nasilja i Holokaust kao središnje mesto nacističkog terora prenose nepogrešivu poruku da su oba režima bila usredsređena na genocid.“3
Potpuno mi je jasno, pritom, da moram da  budemo krajne oprezni sa hladnoratovskim svođenjem totalitarizma na Nacizam i Boljševizam: dominantan narativ tzv. ‘Manjeg zla’ potvrđuje da su nekadašnje kontraverze između sukobljenih totaalitarizama danas postala opšte mesto  geopolitičke banalnosti. Imajući u vidu nesavladive teškoće koje   imamo u razumevanju Holokausta, kao i narasle sumnje  u vezi sa adekvatnim objašnjenjem Nacizma (‘Ne verujem da još uvek znamo kako da mislimo šta je Nacizam’  – Jacques Derrida, The Ear of the Other, 1985), morali bi da nove  tragove totalitarizam mislimomo iz uzavrele svetske zajednice, iz planetarne budučnosti, a ne iz istrošene nacionalne prošlosti. Jer razlog zašto dosadašnji rad na totaliatrnoj prošlosti nije uspeo, ne leži prevashodno u tome, kao što je sugerisao Adorno, što i dalje postoje objektivne istorijsker predpostavke iz kojih se rodio fašizam. Upravo obrnuto, uspostavljanje dvadesetovekovnih totalitarnih država  treba razumeti,  kao prvi korak na putu ka ’globalnom izvanrednom stanju’ (Paićeva formualcija), korak prema sunovratu u planetarno varvarstvo koje se već dogodilo.
U svakom slučaju,  Paićevu ponudu sam preuzeo u formi simboličkog dara, svestan da se oko rukopisa nove knjige o Totalitarizmu, poslate na daljinu, možemo okupiti bez namere   da stvorimo  nekakvu jedinstvenu ’interpretativnu zajednicu’ (Stanley Fisch). Ukoliko se osnove novog političkog, i ništa manje, ličnog prijateljsta, još uvek mogu uzpostaviti uzajamnom razmenom tekstova i knjiga, onda bi sam gest povratnog darovanja morao da se  zasniva  na   brižnom, i istovremeno, odlučnom čitanju idiosinkratske kritike diskursa Totalitarizma koji je u ovom rukopisu, po prvi put, izložen kritičkoj poniznosti bez persedana.
Na početku bih rekao da se središnji okvir Paićeve dekonstrukcije Totalitarizma zasniva na ekstenzivnoj kritici diskurzivnog anti-humanizma. Ovde bih morao, bar na trenutak, u pomoć da   pozovem Sloterdijkovo sugestivno zapažanje o istoriji nastanka posthumanističkog misaonog prostora u koji smo, upravo danas, nepovratno uvučeni. Pogledajmo  programski tekst  Pravila za ljudski vrt    u kojem se nalazi jedna odvažna, i istsovremeno, sporna tvrdnja:                     
“Završena je era novovekovnog humanizma kao školskog i obrazovnog modela, jer se više ne može održati iluzija da se velike političke i ekonomske strukture mogu organizovati prema modelu literarnog društva zasnovanog na prijateljstvu.“4
Pritom, važno je podsetiti, da se povesni proces unutrašnjeg raspada  savremenog humanizma može pratiti najranije od Prvog svetskog rata, i potom, uz brojne prokrete i izvrtanja, tokom strahota Drugog svetskog rata, drugim rečima, tokom rane konsolidacije Fašizma, Nacizma, i Staljinizma. Svoju emancipatorsku energiju humanizam je neprestano trošio u divovskoj borbi za povratak i spas ideje čovečanstva koje je u više navrata posrnulo u ekstremne ponore varvarstva. Međutim, ono što nas danas posebno uznemirava to je okolnost da se najnovije forme egzaltiranog divljaštva  ne mogu svesti na neposredne surovosti totalnog nasilja, nego da se u obzir mora uzeti  ‘sistematska bestijalizacija čoveka u medijumu razobručene medijatizacije sveta’.
“Ono što su obrazovani Rimljani nazivali humanitas, bilo bi nezamislivo bez zahteva za apstinencijom od masovne kulture u teatrima užasa. Ako je humanista nekad zalutao u kreštavu gomilu, onda je to bilo samo zato da bi ustanovio kako se i sâm čovek može inficirati bestijalnošću.“5
Nisam planirao da pratim Sloterdajkovu zluradu analizu onog pogubnog ’samo-unižavanja Humanizma’ koji nam je Hajdeger ostavio kao nasleđe, kao misaoni nalog i  zadatak samog mišljenja. Jedino želim da skrenem pažnju da je na tragu Hajdegerov antivitalističkog patosa (Čovek se ne može misliti iz psihološke, biološke ili zoološke perspektive) formirana speciifčna Posthumanistička askeza okrenuta protiv bujanja sveta života. Ukoliko nam je ’suština božanskog bliža od zaprepašćujuće suštine živoga, onda naš zadatak nije da se uzajamno sporazumevamo i međusobno pripitomljavamo, dakle humanizujemo, nego da u asketskoj tišini strpljivo osluškujemo nadolazeći govor bića, onog što samo biće omogućuje da bude izgovoreno! Zamorno je da dalje pratim skoro kriptokatolički karakter hajdegerijanskih hermetičkih formulacija: sada je presudno samo to da fiksiramo glavno središte jedne ontoantropologije, čija se kritike humanizma povratno ispostavlja kao antihumanizam. Primoran sam da se  izlažim riziku kako bih osvetlio ono jezgro antropocentričkih sila koje su dovele do samodestruktivne negacije Humanizma koji je oslobodio eruptivnu snagu totalitarizma. Ne ustrućavam se  da se još jednom pozvem na Sloterdajkovu zluradu tvrdnju  ’da je humanizam kao škola pripitomljavanja ljudskog roda zauvek propao.
“Hajdeger istoriju evropskog sveta zaista tumači kao pozornicu militantnog humanizma: ona je polje na kojem ljudska subjektivnost – sa sudbinskom doslednošću – osvaja moć nad svim bivstvujućim. Humanizam se iz ove perspektive mora pokazati kao prirodni saučesnik svih mogućih užasa koji bi mogli da se izvrše u ime ljudske dobrobiti.“6
Napuštam Sloterdijkovo obraćanje Hajdegera upravo na mestu gde se govori o nacističkom preziru prema zakočujućim vrednostima mira, i poentira,  da je’Fašizam doista metafizika otpuštanja kočnica’. Vraćam se komentarima jednog od središnjih motiva Paićeve dekonstrukcije Totalitarizma odozdo, njegovom preziru masa  u momentu njihovog egzaltiranog prodora na istorijsku pozornicu: “Kada, naime, masa određuje što jest istina i pravednost, prva je žrtva takve ’demokracije’ sloboda u univerzalnome značenju prava na vlastito mišljenje, egzistenciju i život. (…) Nečuveni zločini nad čitavim skupinama naroda, društvenim klasama, pojedincima nisu izvršeni bez masovne podrške ’naroda’.“
Posebno sam zainteresovan da pratim i dalje razvijam upravo onu liniju Paićeve dekonstrukcije Totalitarizma (posebno izvedene u odeljku o Krakaueru i Hani Arent) koja otvara mogućnost sa se moć prekomernog državnog terora čita iz eruptivne energije mnoštva. Za razliku od filozofsko-političkog obračuna sa totalitarizmom, sklon sam da zastupam možda neobičnu tezu o ozbiljenju totalne države iz uzavrelog duha nacionalne zajednice. (Volksgemeinschaft).
Predlažem da pratimo rizičnu  tvrdnju  kako su totalne države zapravo servizirale nastanak masa kao kolektivnog subjekta. Verovatno je suvišno da se ponovo nabrajaju sve moguće administrativne mere koje je nacistička država (Volkisch State) aktivirala kako bi rasutu nemački narod (Volk ahne Raum) zgusnuo u jedinstvenu etničku celinu. Računa se da je nekoliko miliona ’germanizovanih’ (Eindeutschungsfähige) etničkih manjina širom Evrope doprinelo proširenom uzgajanju nacističke populacije.
“Kao što je D.V.Glass istakao, nacistički cilj nije bila nerestriktivna populaciona politika nego ‘rasno kvalifikovan’ demografski rast.“7
U skladu sa gigantskom rasističkom utopijom koja je nastojala da izmeni rasnu mapu Evrope, nacisti su, kao što je poznato,  prigrlili medicinske prakse (Socialhygiene) kao deo službene populacione doktrine: u njenom temelju je stajala  pomodna pseudonauka – Eugenika. Ovo rasističko brbljanje je, Premijer Velike Britanije i ministar spoljnih poslova Engleske, dakle, ugledni profesor filozofije, Arthur James Balfour, neodgovorno kvalifikovao  kao ‘the first great applied science’!  Ovaj, sve do danas, kontraverzan pojam,  je izvorno popularizovao radoznali viktorijanski istraživač i naučni avantuista, Francis Galton:
“Cilj ove knjige je da pokrenem razlučite teme koje su manje više povezane sa (biološkim, O.S.) kultivisanjem rase, ili sa onim,  što bi mogli da nazovemo, eugenička problematika. ( This is, with questions bearing on what is termed in Greek, eugenes, namely, good in stock, hereditarily endowed with noble qualities, ‘noble in heredity’).“8
Kako bi sprečili rasnu degeneraciju nemačke etnije nacisti su doneli brojne zakone i uredbe koje su imale za cilj da iz tela narodne gomile uklone sve ‘degenerisane uljeze’, dakle ‘jevrejske parazite’ koji su se pritajeno uvukli u središte narodne zajednice (Gemeinschaftsfremdengesetz). Surove mere (raseljavanje, progoni, sterilizacija, logori, masovne likvidacije, itd.) uzgajanja navodno savršene, arijevske rase, Eugeničke Nacije, kulminirale su  sakonačnim rešenjem (Endlösung- Final Solution) Jevrejskog pitanja, koji predstavlja jedinstven događaj u sramnoj istoriji Evropskog totalitarizma.
Nisam spreman da se u ovom tekstu upustim u rizičnu i potpuno neizvesnu analizu ‘dekonstruisane arhitekture’ Holokaust diskursa koji je neoprostivo zagađen polarizovanim raspravama o jedinstvenosti i neponovljivosti, navodno, najvećeg genocidnog događaja u savremenoj istoriji. Novije analiza protokola holokaust diskursa otkriva do koje mere je ‘kritičko promišljanje’ Aušvica oblikovano aktuelnim političkim i etičkim  uverenjima koja su  upisana u sâmu traumatsku prošlost.   Strukturalni uvid u disciplinovanje dikursa Holokausta (Karyn Ball, Disciplining the Holocaust, 2008) ukazuje kako su ‘uzdržanost i opreznost’, tokom istoriografske obrade Holokausta, postale implicitna norma akademske zajednice. U izvesnom smislu, Holokaust diskurs se izvitoperio u  disciplinovanje  jevrejskog besa, političkog afekta, kokao bi se neutralisan  kontrolisao. Pritom je, postmoderna   reartikulacija Holokaust događaja kao inter-tekstualnog, jezičkog događaja,oštetila politički i moralni konsnezus nastao tokom suočavanja sa nacisatičkim zločinom. Štaviše, ovakve kulturne prakse  memorializacije Holokausta su nepovratno podrile povesnu empatiju sa nevinim žrtvama genocida.
“Tvrdim da je sve ono što smo nedavno prihvatili kao ‘sećanje’, u kojem je sve i svako povezan sa Nacionalsocijalizmom, zapravo predstavlja aberaciju, zastranjivanje – groteskni elementi demonske singularnosti – onog što uopše nije sećanje na prošlost već mitološki narativ koji nas ostavlja slepim da vidimo vrlo realne mogućnosti novih, šokantnih epizoda, naše spremnosti na nehumanost. U ovoj ‘orgiji samo-pravednosti’ nismo samo angažovani u činu poželjnog zaboravljanja, nego i dalje učvršćujemo u realnom riziku koji može da nanese ogromu štetu novim generacijama. .“9
Istorijska struktura sećanja na nacističku brutalnost bez presedana,  i nepregledna mreža Holokaust referenci, naročito je efikasno relativizovana/neutralisana putem  strateške trivijalizacije kroz upoređivanje. Stoga je važno da se odmah napomene da je ‘Hajdeger prevideo činjenicu da je Holokaust bio osoben nemački fenomen a ne  tipićna epizoda svojstvena tehnološkoj strukturi zapada’ (Mahom O’Brien, Heidegger, History and the Holocaust, 2015). Napuštam ekskurz o povesnoj banalizaciji Holokausta (koji je uzorno rekonstruisan u zborniku intervjua sa prominentnim misliocima nacizma, David Bankier, Hrsg. Fragen zum Holocaust, 2006), kako bih se, na kratko, suočio sa  rasprostranjenom doktrinom o progresivnoj brutalizacijinacističkog istrebljenja Jevreja, brutalnosti koje je neposredno povezano sa ratnim zbivanjima. Prema akomulacijskoj doktrini likvidacija Jevreja je bila iznuđen  korak u trajnom rešenju ‘populacione politike’ koja izvorno nije bila okrenuta protiv Jevrejskog stanovništva! Štaviše, tokom ranih i veoma uspešnih pohoda nemačke armije, segregacija i navodno,  samo-nametnuta emigracija nemačkih Jevreja se uopšte nije regularno sprovodila:
“Tokom prvih godina Hitlerovog  režima nacistička politika prema Jevrejima nije bila ni dosledna niti naprosto slučajna ili protivrečna. Kada je 1933 godine Hitler pstao kancelar, Nemačka je imala samo malu jevrejsku zajednicu od 500.000 članova što je predstavljalo samo 8% cele populacije. Režim je brzo shvatio da je nemačka javnost više sklona da prihvati prisilnu sterilizaciju od agresivnog antisemitizma. Bojkot jevrejskih poreduuzeća koji su Nacisti organizovali veoma rano, u aprilu 1933 g., je masovno ignorisan.“10
Doktrina o funkcionalnoj  zavisnosti nacističkih zločina i  ratnih događaja  stvorila je brojna neslaganja delom i zbog toga što što procena njihovog odnosa nije zavisila od objektivnih faktora nego  od nemačke percepcije vojnih zbivanja. Prema uvidima jednog od najuglednijih eksperata za socijalnu istoriju Holocaust, Kristofera Brovinga (Christopher Browing, Ordinary Men, 1992, The Path to Genocide, 1992) konačno rešenje je bio rezultat ‘kumulativne radikalizacije’ nacističkog obračuna sa Jevrejima.
“Sredinom marta 1942 godine, nešto između 75-80% svih žrtava je još uvek bilo živo, doke je negde između 20-25% bilo pogubljeno. Jedanaest meseic kasnije, sredinom februara 1943 godine, ovaj procenat je bio sasvim obrnut. To znaći da je u srcu Holokausta bio kratak i veoma intezivan talas masovnog pogubljenja.“11 
Bez obzira na konačan rasplet dogmatskog spora između intencionalista i funkcionalista, genocidno stradanje Jevreja se odvijalo u pozadini eksplozivnog aktiviranja nemačkih masa. Masovni zločini zahtevaju ekstremnu ulogu masa! Nisam siguran da je neophodno da se se ovom prilikom upuštamo u arheologiju  različitih praksi aktgiviranja egzaltiranih masa koje nastaju na temelju čudesne izolacije usamljenih pojedinaca: “Gde god da je postojao, totalitarizam je stvorio potpuno nove političke okolnosti zasnovane na transformaciji  klasa u  mase. (…) Pritom, poput  tiranije, totalitarizam uništava javni prostor kako bi politički izolovao ljude  zgusnute u masovne horde. Totaliatrizam  je oblik vlasti zasnovan na  ’usamljenosti u sfera društvenog odnosa’. Za razliku od samoće,  usamljenost  je osećaj napuštenosti, odsustvo prijateljstva, doživljaj napuštenosti od strane drugih čak i kad su u našem prisustvu“.  (Peter Baehr, Hannah Arendt, Totalitarianism and the Social Science, Stanford University Press, Stanford, 2010). Politički razvlašććeni građani su kao usamljeni pojedinci, kako je primetila Hana Arent,  postali najlakši plen nacističkog buđenja masa koje su držale Nemačku u ropstvu: “Dok se izolovanost odnosi samo na političku sferu žvota, usamljenostse odnosi na ljudski život u celini. Totalitarna vlast, kao i sve tiranije, svakako ne bi bila ni moguća bez uništavanja čitavog javnog života, odnosno bez uništavanja čovekovih političkih sposobnosti putem izolacije. No, totalitarizam kao oblik vladanja nov je po tome što se ne zadovoljava ovom izolacijom, nego uništava i sam privatni život. On se zasniva na usamljenosti, na osečanju nepripadanja svetu, jednom od najradikalnijih i najbeznadnijih iskustava čovekovih.“ (Hana Arent, Izvori totalitarizma,Feministička izdavačka kuća 94, Beograd,1999).
Za sada je važno da se vratimo onoj liniji Paićeve argumentacije  koja sugeriše da se medijatizovan trijumf ’velikog broja’ ne može objasniti bez uvida u planetarnu dominaciju nauke i tehnike. Upravo su masovna kultura i masovna medija omogućile da ‘aktuelno okupljeni totalitet’ osvoji vlastitu političku subjektivizaciju uzdignutu do najvišeg povesnog nivoa, do totalne suverenosti masa. Paić je razložno najavio povesnu   ‘preobrazbu političkog subjekta u mase’:  sam ’ulazak masa u moderno društvo’ za autora ove studije o Totalitarizmu ’predstavlja jedan od najvažnijih događaja 20. stoljeća uopće’. Predlažem da se i dalje zadržimo na autorovom tragu kako bi osvetlili  problem  čudesne, gotovo fascinantne, samo-transformacije mnoštva. Pre nego što se upustim u istorijsku genealogiju totalitarizma, i ukažem na suštinsku promenu u agregatnom stanju mnoštva, dopustite mi da se sa posebnom naklonošču obratim naznačajnijem misliocu mase, Elijas Kanetiju (Elias Canetti).
Verovatno se možemo složiti da  je najveća Kanetijeva zasluga upravo u tome što je ponudio ingeniozan uvid u površinske ponore masa.  Njegova slavna knjiga Mase i moć (Masse und Macht, 1960) napisana  je u formi antropoetnološkog opisa psihohisterije masa, gomile koja se urlajući konstituiše. Pitanje  akustičke konsolidacije masa – koje su oduvek imale imperativni mandat na prostotu – se mora  razmatrati zajedno sa analizom Hitlerove blještave harizme koja je naterala nemačke mase na kolektivno divljanje! Vraćam  se  Kanetijevom  tekstu koji bi mogli da čitamo kao precizan vodić za infantilno učestvovanje u ekspresivnim ritualima masa.
“Nacionalsocijalizmu je uspelo da zapravo više preko svojih rituala nego preko svoje ideologije estetički snažno privuče i one koji su bili izvan njega. Mnogi inostrani posetioci reagovali su na inscenacije nirnberških partijskih kongresa sličnom fasciniranošću kao Nemci. Dopustili su da ih zavede monumentalnost nacističkog stila – svakako mnogo više nego takozvani ‘govori o kulturi’, koje je Hitler obično držao na kongresima partije. Pjer Drije la Rošel, inspirator – maitre à penser – francuskog fašizma, pisao je da se emocionalna potresenost koje u njemu izazivaju nirnberški partijski kongresi, može uporediti samo sa efektom ruskog baleta.“12
Performativna estetizacija politike, i artistička ritualizacija nacističkih skupova je imala neočekivano zavoldjive efekte:  “Mnogu francuski hommes de lettre,  ljudi od pera, koji su na nirnberške partijske kongrese odložili kao skeptici, vraćali su se kao simpatizeri, a u ponekim slučajevima čak kao fanatici. Oni su se nacističkoj nemačkoj divili ne zato što im se činila toliko poznata, nego zato što je bila toliko strana: primitivna opsednutost mitom, zavisna od rituala i ispunjena dubokim nepoverenjem prema racionalnosti. Francuski fašisti vraćali su se u Pariz ne toliko ubeđeni koliko emocionalno osvojeni. ‘Qui, Hitler est boni’ – da, Hitler je dobar, zaključio je Alfons de Šatobrijan 1937. Njegova estetička fascinacija preobrazila se u moralni sud: za francuskog pisac, snaga diktatora Hitlera ležala je u njegovoj iskrenosti.“ (Wolf Lepenies,The Seduction of Culture in German History,    Princeton University Press, Princeton, NY, 2006).
Neobična spremnost evropskog građanstva da aktivno participira   u prizorima nacionalne autohipnoze predstavlja događaj koji osramoćuje i istovremeno provetljuje! Brilijantan opis čudesnog, i dakako, zagonentog čina nastanka mase u fuziji se nalazi na početku slavne knjige Masa i moć:
“Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet, ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje.Odjednom je sve crno od ljudi.“13
Tamo gde je sve crno od ljudi nije ništa drugo do sabirno mesto probuđene mase u ekspanziji: ljudska bujica se nezaustavljivo širi,  sa svih strana ljudi užurbano pristižu, i mada većina ne zna šta se uopšte dešava, svi nastoje da stignu tamo gde se nalazi većina: aktivirana mase nastoji da prigrli što više ljudi, ukoliko je moguće, da mobiliše, i u sebe usisa, celokupan narod. U slavnoj knjizi Der Arbieter, objavljenoj 1932 godine, Ernst Jinger (Ernst Jünger) je precizno ocrtao unutrašnje jedinstvo starog ratničkog duha i tehnološke modernosti koji su doveli do prekomerne mobilizacije masa: ’Volja za totalnom diktaturom se u novom poretku prepoznaje kao volja za totalnom mobilizacijom.’
Dopustite mi da uparvo na   mestu  gde spominjem Jingera skrenem pažnju na ‘horizontalnu rezonancu’, koja je omogućila čudovišan savez nemačke ‘rulje i elite’. U lucidnim razmatranjima Narativne ekonomije nacizma (odeljak,Jingerova mreža) Žan-Pjer Faj (Jean Pierre Faye) je rekonstruisao institucionalnu ulogu nemačke akademske zajednice  tokom eforične izgradnje totaliatrne paradigme:
“Najzad, Deutsches Volkstum koji su vodila braća Ginter u Hamburgu, a finansirala ga je i izdavala Hanseatische Verlagsanstalt, izdavačka kuća  koja je objavljivala dela Karla Šmita, Ernsta Forštafa i samog Jingera, koja je 1930. godune skoro imala monopol nad totalitarnim tekstovima u strogom značenju te reči, onima kojima pripada izraz Totale State i iskazi koji ga podrazumevaju. (…) Najzad, u provizornom zakljućku koji je Jinger napisao u svom poslednjem članku u Die Standarde (14.03.1926), pomenute su völkische Gruppen, što bismo mogliu, uslovno, da prevedemo kao ‘rasističke grupe’. Ipak, Iznenađuje da se Jingerovo ime pojavljuje na spisku Jungkonzervative Vereinigung za 1925-26 godinu. Tako je on, vrsni nacionalrevolucionar u isto vreme i član – obrisano ako je to bio – Unije mladokonzervativaca.“14
Servilna uloga  nemačke intelektualne elite tokom Nacizma ne može se, naravno,  verodostojno rekonstruisati na osnovu uvida u paradigmatične  slučajeve Jingera, Šmita ili Hajdegera. Upravo obrnuto, treba imati u vidu da se celokpni obrazovni sistem nemačke aktivirao u snažnoj političkoj kampanji naklonjenoj Fireru i njegovom  mističnom  jedinstvu sa narodnim masama. Jedan od prvih javnih nastupa nemačkih manadarina se odigrao 1933 godine na univerzitetu u Lajpcigu sa ciljem  jedinstvene podrške Adolfu Hitleru (deklaraciju o lojalnosti), i istovremno, sa namerom  da se obrazovanim svetu  uputi javni Apel u kojem se  teatrano  zahtevali  ‘jednaka vojna prava za Nemačku’. Potpuno je jasno je lajpciški skup protekao u slavu ‘nacionalne egzistencije’ (völkisches Dasein) koja je pod brižnim okom Führera negovala sudbonosno jedinstvo elite i narodnih masa.
“Jedanest kratkih saopštenja sa ovog skupa je objavljeno u brošuri ‘Podanička zakletva profesora nemačkih univerziteta i srednjih škola Adolfu Hitleru i Nacionasocijalističkoj državi’ prepunoj sladunjavih fraza o ‘kulturnoj slobodi nacija’, ‘sposobnosti nauke da uspostavi nacionalno jedinstvo’, o  miru ijednakim pravima svih nacija, itd.  (…). Na skupu su govorili Prof. Dr. Fischer, Berlin, Prof. Dr. Golf, Leipzig (Agriculture), Prof. Dr. M. Heidegger, Freiburg (Philosophy), Prof. Dr. E. Hirsch, Göttingen (Theology), Geh. Rat Prof. Dr. W. Pinder, Munich (Art History), Prof. Dr. Sauerbruch, Berlin (Medicine), Prof. Dr. Schmidt, Hamburg, Prof. Dr. Schumann, Halle, and Prof. Dr. Friedrich Neumann (German Studies). Zakletvu su naknadno potpisali  univerzitetski profesori Dr. Paul Böckmann (German Studies), Prof. Dr. W. Flitner (Education), Prof. Dr. Hans Freyer (Sociology), Privatdozent Hans-Georg Gadamer (Philosophy), Dr. Arnold Gehlen (Philosophy, Sociology), Prof. Dr. Kurt May (German), Prof. Harry Maync (German Studies), Prof. Wilhelm Mommsen (History), Prof. Dr. Robert Petsch (German Studies).“15
Nemačka intelektualna elita je na  odlučujući način doprinela da Treći rajh  postane sabirno mesto svih nemački iluzija. Akademska zajednica je posebno oblikovala ‘Nemačku narodnu revoluciju’ (Šta hoče Crni Front? – Was will die Schwarze Front­?, 1931), koja je trebalo da bude nacistički odgovor na svetsku, proletersku revoluciju! Budući da su nacisti strepeli da Sovjetski Savez ne postane kolonija zapadnih saveznika, celokupan Ruski Korpus su predstavljali kao ‘mobilizaciju antievropskog instikta’, a Boljševizam (to ‘vanbračno dete hrišćanstsva’)  je sâm Hitler opisao kao politićko telo u ‘kojem pulzira krv ruskih životnih formi’. U kultnoj knjizi nacističke intelektualne elite, Arthur Moeller van den Bruck, Treći Rajh, (Das Dritte Reich, 1923),  rasistički konceptkrvi (Blut) po prvi put je smešten u središte konzervirane naracije: ‘Biti konzervativan znači  biti siguran u sopstvenu suštinu koja počiva u krvi’. To znaći da se Izvikana nacistička parola –  Jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa’ (Ein Volk, ein Reich, ein Führer), ne može čitati izvan rasističke paradigme, protiv biološkog pojma Krvne Zajesnice:
“Ubuduće, naglašava Frič, völkische preporod postaje cilj svakog autentičnog Nemca. Koncept nacije, države, klase, vere treba odbaciti, a ono što je priznato kao osnovni izvor nemačkog postojanja jeste Volkstum, Rase, krvna zajednica.“16
Egzaltirano stapanje nemačke elite i masa, se naravno ne može razumeti iz  politizovanog pojma krvi  koji je uzurpirao status univerzalnog označitelja  nacističkog rasnog diskursa. Možda je politički uputnije  da se sudbina nemačke elite prati iz njihove zavodljive  lektire  koja se izvitoperila u nacistički narativ. Kako inače razumeti ćinjenicu da je  Šmitova ‘decesionistička paradigma’ – koja je započela njegovom izričitom pohvalom Papenovog udara u Pruskoj – imala status službene doktrine. Voluntaristička retorika nemačkih mandarina  se temeljila na učenju o Odluci, Državnom udaru, i Vanrednom stanju:  ‘Ovim udarom je pravna forma zamenjeana političkom odlukom – Die Entscheidung, što je reč čiju smo osnovnu i zajedničku funkciju videli u govorima Karla Šmiata, Ernsta Jingera, i Martina Hajdegera.’ (Carl von Krockow, Die Entscheidung. Eine Untersuchung über Ernst Jünger, Carl Schmitt, Martin Heidegger,. Stuttgart, 1958). Decesionistička doktrina (Dezisionismus) nas primorava da krenemo u pravcu Šmitove teorijeDiktature (Die Diktatur,1921)  i naročito, njegove doktrine vanrednog stanja (‘States of Exception’), koje predstavljaju autentičan dokument militarizacijenemačkog političkog diskursa. Da li je uopšet potrebno da podsetim da je nacističku politiku Karl Šmit opravdavao romantičarskim divljenjem prema Hitleru  – Vođa štiti zakon (Der Führer schützt das Recht, 1934).
Sunovrat nemačkih mandarina u Nacizmu možemo pratiti još od ranog nastanka (početkom tridesetih) zapaljive retorike o nemačkom narodnomm duhu  u kojem se navodno sjedinjuje nacionalsocijalistički pokret i totalitarna država. Pogledajmo na trenutak regresivno slavljenje narodnih masa, koje su, Hitlerovoj totalitarnoj državi, navodno velikodušno podarile svoje vlastito samo-administriranje.
“Bilo da je država mehanizovan aparat ili instrument dominacije više se ne  tretirati kao nešto što može da postoji nezavisno od naroda i pokreta. (Alfred Rosenberg, The Total State? Prvi put objavljeno “Totaler Staat?” in Völkischer Beobachter, No.9, 1934); Političko jedinstvo sadašnje države čini  trostruki sklop  države, pokreta, i naroda (Volk). (…). Pokret je osobeno jedinstvo   države i Volk, tako da se ni  sadašnja država (u smislu političkog jedinstva) niti trenutni nemački Volk (kao subjekt političkog jedinstva Nemačkog Rajha) ne mogu  zamisliti bez pokreta. (Carl Schmitt, The Tripartite Division of Political Unity, prvo objavljeno u knjizi, Staat, Bewegung, Volk: Die Dreigliederung der politischen Einheit, Hanseatische Verlagsanstalt, Hamburg, 1933); U poslednjim godinama raspada Vajmarskog ustava, vlada je jasno poklušala da osnaži svoj autoritarni karakter. Stvarni autoritet te vlade u narodu je bio minimala. Autoritet je posledica rangiranja koja se ne dodeljuje kao nagrada nego je priznanje samog naroda. (Ernst Forsthoff, The Total State, First published in Der totale Staat (Hanseatische Verlagsanstalt, Hamburg, 1933).“17
Narodnjački diskurs nacista je nastao iz sveopšte fetišizacije transcedentalne figure Naroda (Volk), one figure naroda koja je nepovratno oštetila suverenitet građana koji se više nije mogao braniti. Završavam kratak ekskurz o stapnju nemačke elite sa  narodnim masama sa jasnom napomenom da ću ovom prilikom ostaću dužan brižnog komentara jednog od najzanačajnijih odeljaka –  O Heideggerovu  duhovnome nacizmu’ – Paićeve knjige o Totalitarizmu. Naveden  manjak posebno dobija na težini u pozadini činjenice da se u spomenutom odeljku nalazi pionirska rekonstrukcija hajdegerovihCrnih beležnica – Schwarze Hefte, Vol.3. koje su se nedavno pojavile (2014). Ovim odeljkom je Paić diskretno najavio novi talas prenaglašenog podrivanja filozofskog ugleda Martina Hajdegera. Neobićno je važno da u prestojećim  debatama o tzv. slučaju Hajdeger, izbegnemo moralno klevetanje filozofskog autora, kako ne bi ponovili  komične tvrdnje Džona Djuia (John Dewey,German Philosophy and Politics, 1915) i Džordža Santajane (George Santayana,Egotizam in German Philosophy, 1915) da je   temelj  nemačkog militarizma skriven  u nemačkoj kasičnoj  filozofiji, od Kanta do Hegela: James Campbell,Dewey and German Philosophy in Wartime, 2004).  Tradicija neobuzdanog deninciranja nemačkog kulturnog nasleđa je doista čudesna: središnje mesto zauzima egzotična tvrdnja prema kojoj je uspon nacionalsocijalizma otpočeo još u šesnaestom veku sa Reformacijom! (William McGovern, From Luther to Hitler: The History of Fascist-Nazi Politrical Philosophy,1941;  Peter F. Wiener,Martin Luther: Hitler’s Spiritual Ancestor,1945).
Vraćam se  Kanetijevoj zgusnutoj formulaciji –  Tamo gde je sve crno od ljudi, koja  ocrtava skandal retardiranog društva svedenog na uzavrelu  rulju, skandal regresivnog stapanja  gomile, tog crnila od ljudi.  Kanetijeva intuicija pobunjenički najavljuje da tamo, gde je ljudsko crnilo najgušće, tu počinje da deluje eruptivna moć masa. Vrhunac  egzaltirane eksplozije masa je sam činkolektivnog  pražnjenja,  poražavajuće  otpuštanje svih civilizacijskih kočnica, bez kojeg se totalitarizam odozdo ne može razumeti. Regresivni karakter kristalizacije mase po Kanetiju se sastoji u tome što masa bujice nastaje i deluje na osnovu čiste želje za pražnjenjem: doista, rasterećenoj i ogoleloj masi svet izgleda kao Bastilja!
“Teret distance mogu da zbace samo svi zajedno. Upravo je to ono što se događa u masama. U rasterećenju se odbacuje sve što ljude razdvaja, svi se osećaju jednakima. U ovoj gustini, u kojoj jedva da  između njih ima mesta, svako je drugom blizu koliko i samom sebi. Ogromno je olakšanje zbog toga. I zbog tog srečnog trnutka – u kojem niko nije više i niko nije bolji od drugog – ljudi postaju mase.“18
Još uvek ostajem  unutar diskursa masa, samo da bih ukazao da se pojam mase nikako ne može svesti na kvantitativnu odrednicu, prisutnu u uznemiravajućoj pesmi Štefan George ( Stefan George) – ’Your very number is a crime’. U razgovoru  sa Kanetijem Adorno je skrenuo pažnju da se mase ne mogu kvantitativno meriti po broju i veličini nego prema gustini njihovog agregatnog stanja. Štaviše, Adorno je insistirao da politička moć nije čista funkcija istorijske ekspanzije masa:
“Ukoliko mogu dodatno da naglasim, ono što me najviše impresionira u tvojoj knjizi Masa i moć ne pripada toliko učenju o masama koliko teoriji moći koja je doduše neodvojiva od pojma mase.“19
U narednom odeljku želim da osvetlim tragove Paićevog  uvid u ekspresivnu  snagu, i manipulativnu moć nacizma. “U tom pogledu je jasno da nacizam koristi kinematičku moć modernoga doba kao sredstvo iluzije i maskiranja stvarnosti i kao svrhu totalne mobilizacije masa. (…) A njezina je neograničena moć u ekspresivnoj snazi razaranja (kulturkampf). Bit nacističke propagande stoga se sastoji u pokušaju da masa kao pokret određuje što je smisao samoga kretanja i kamo uopće smjera ideja permanentne borbe za životni prostor(Lebensraum) njemačkoga naroda (Volk).“ Ovde susrećemo jedan uvid koji je razvila Hannah Arendt, kojoj  je u Piaćevoj knjizi posvećen jedan posebno značajan odeljak.
“Koji su dakle, pokretači tog načina totalitarne vladavine, za Hannah Arendt? Na prvome mjestu, postoji jedan preduvjet za takvu vlast: rastakanje tradicionalnih društvenih klasa što proizvodi mase, a to podrazumjeva ‘većinu tih slojeva neutralnih i politički ravnodušnih ljudi koji rijetko kad glasaju i ne upisuju se nikad ni u  jednu stranku’. Antiteza neizdiferencirane zajednice kakva je narod, atomizirano masovno društvo nastalo iz rata, inflacije, nezaposlenosti ili kretanja stanovništva, poslušnije prihvaća zapovjedničku vlast režima koji traži jednoglasnost i neutralnost. Na drugom mjesu, učinkovitost dominacije nad masama zajamčena je posve novim oblikom organizacije. Originalnost totalitarne organizacije vlasti je u tomu da ona ni u kom slučaju nije rezultat piramidalne hijerarhijske strukture vlasti, nego je prije učinak horizontalnog dodavanja novih slojeva vlasti koji se razvijaju od vođe.“20
Bez preciznog uvida u propagadne tehnike koje proizvode institucionalizovanu laž, kako glasi popularna teza o  radikalnoj manipulaciji masama, ne možemo da razumemo jedinstven uspon masa, povesni događaj mnoštva koje je neobično invazivno  kristalizovale sveprisutno nasilje i totalni državni teror. U jednom od Adornovih pisma Tomasu Manu (03 Jun, 1950) prisutna je, unutar evrospke levice, veoma rasprostranjena teza o izmanipulisanom nemačkom narodu:
“Nereflektovan karakter političkih uverenja, spremnost da se potčinimo svakoj manifestaciji aktualne moći, trenutno prilagođavanje bilo čemu što nova situacija nalaže, sve je to samo jedan  te isti aspekt  jednstvene  regresije. Ukolko je istina da manipulativna kontrole masa uvek dovodi do regresivnih formacija humanosti, onda možemo doista reći da je Hitlerov nagon za apsolutnom moći zaista uspeo u proizvodnji zahtevane infantilizacije.“21
Kao što vidimo, manipulativni narativ insistira da su neoprostiva zlodela nacističke vladavine direktna posledica režimske propagande koja je zavela nedužno nemačko građanstvo. Tradicionalna teza  prema kojoj  je Hitler hipnotisao nemački narod  deluje neubedljivo, naročito u pozadini činjenice  da su upravo na delu one narodne mase  koje su samoinicijativno učestvovale u brutalnom zlostavljanju i likvidiranju  evropskih Jevreja, dakle, iste one narodne mase koje su proizvele svog neprikosnovenog vođu –Führer. Poptuno sam svestan da se ovom tvrdnjom neizbežno obnavlja, i nužno vraća, iritatno pitanje o nemačkoj kolektivnoj krivici,   i sa njom u vezi, nacionalnoj odgovornosti. Prinuđen sam da se na ovom mestu pozovem na Goldhagenovu traumatsku knjigu, Hitlerovi dobrovoljni Đelati: Obićni Nemci i Holokaust (1996.) koja je u izvesnoj meri korigovala naše  konvencionalno razumevanje Holokausta, jedinstvenog  zločina genocida koji je  počinjen  pod strogim nadzorom nacističke vlasti.  U šestom odeljku spomenute knjige, koji nosi optužujući naslov – Eliminacionistički Antisemitizam: obićni Nemci – dobrovoljni đelati, nalaze se traumatski opisi masovnih zločina koje su samovoljno počinili nemački građani, odeveni u amoralno ruho nacističkih jurišnika. Ono što zapanjuje zdrav razum je činjenice da su volonterski zločini nad Jevrejima izvršeni dobrovoljno, sa puno rasnog entuzijazma, i što je najvažnije,  izvan i protiv lanca komandne odgovornosti.
“Nemci su redovno pokazivali inicijativu u ubijanju Jevreja time što su naređenja obično izvršavali sa posvećenošću i dovitljivošću, često ubijajući Jevreje i bez naređanje, i kad su ubijanja mogli prepustiti drugom. (…) Ta voluntaristička okrutnost koja je proizvodila jevrejsku patnju čak i kad je objektivno bila nepotrebna (…) deo je one surovosti koja nije imala nikakav svrsishodan cilj osim jevrejske patnje i nemačkog uživanja .“22
Polarizovane debate zgusnute u formuli Goldhagenov efekt   upozoravaju da se središnji uzročnik Holokausta morao tražiti ili unutar trajne rasističke, antisemitske,  mržnje prema Jevrejima (što je Goldhagenov stav) ili usred nacističkog repersivnog aparata, birokratije, koja je pod totalitarizmom obavila genocidno istrebljenje Jevreje (šro je pozicija Goldhagenovih oponenata). ‘Eliminacionistički antisemitizamma’, nije bio samo  državni projekt bezlične, dakle,  birokratske likvidacije Jevreja,  nego i ostrašćena,  voluntaristička okrutnost, koju su  obični nemci upražnjavali protiv nesretnih Jevreja.
Posebna je ironija da se neopisiva okrutnost nacifikovanih nemaca (Jedan od nemačkih lekara u Aušvicu, Hajnc Tilo je logor nazvao ’anus mundi’ – čmarom sveta, dakle otvorom kroz koji su Nemci odstranjivali navodno društveno-biološki izmet čovečanstva, Jevreje)  tumačila navodno slepom poslušnosti prema nadređenim instancama vlasti. Miligramova popularna teza o ’zločinu iz poslušnosti’ (Nemci su posebno skloni da slušaju naređenja bez obzira na njihovu sadržinu!) uopšte nije mogla da objasni višak endemske surovosti koju su hitlerizovane mase upražnjavale nad Jevrejima. Doista je nejasno da su retke studije, poput Herberta Jaegera, Verbrechen unter totalitaerer Herschat, 1967., koje upučuju na problem Genocida pod totalitarnom vladavinom. Pritom, treba dodati, kako se institucionalno koordinacija rasističke okrutnosti odvijala u okviru nacističkog projekta sveopšte homogenizacije (Gleichschaltung) Trećeg Rajha.
Gleichschaltung se odnosi na državnu ‘koordianciju’ ili  ’sinhronizaciju’ virtuelno svih oblasti javnog života u Nemačkoj. Ovim programam nije bio uključen samo politički sistem već celokupno nemačko društvo. (…) Šesnest pokrajinskih država je takođe bilo izloženo pravnom Gleichschaltung. U januaru 1942 godine, nacisti su doneli Zakon o rekonstrukciji Rajha. Tim zakonom je uništen nemački federalizam tako što je suverenitet država prebačena na Rajh. Nemačka je tako bila preobražena od federativne na unitarnu državu.“ 23
Metafora Gleichschaltung, tj. koordinacija, eufemistički prevođena kaoreorganizacija’, označavala je režimske napore da se svi sektori države i društva stave pod nacističku kontrolu. (Tobias Schepanek, Gleichschaltung and Where It Failed, 2013). U izvesnom smislu operatvina metaforaGleichschaltung najavljuje momenat povesne  rezonance u kojoj su se, svi mogući ‘mikrošfašizmi‘ kristalizovali u nacistički ‘makrofašizam‘. Stoga ne čudi što je istrebljivačka politika nacista stvorila izuzetno kompleksnu,  birokratsku podelu rada,  koja je neposrednim počiniocima masovnih zločina pomoglo da maskiraju svoju krivičnu odgovornost u prvom licu jednine. U stvari, totalitarna mobilizacija genocidne prakse (Final Solution) je od početka  integrisana u piramidalnu strukturu (nacističke) birokratske vlasti.Bez namere da dodatno demonizujem Nacistički režim važno je da naglasim da je totalitarni mentalitet nemačke birokratije bio utemeljen na ‘prirodnoj mržnji prema Jevrejima’. Drugim rećima,  Birokratski sistem je svojim članovima naturio zajedničku (rasističku) volju, mada je istovremeno bio izgrađen na predpostavci da je upravo sama rasna država bila izraz te iste (narodne) volje. (Yaacov Lozowick, Hitler’s Bureaucrats, 2013).
Sasvim je jasno da je Nacističko  zakonodavstvo (Was Nazi law Law?)legalizovalo i preko pravne infrastrukture ozakonilo birokratsko istrebljenje Jevreja. Ne planiram da Paićevu, eminentno filozofsku dekonstrukciju totalitarizma, nesmotreno preusmerim u pravcu analize nacističkog pravnog diskursa i institucija koje ga okružuju. Držim da je neobično važno  da se bar u načelu podsetimo  da su masovni zločini birokratizovanog nacizma kao totalitarizma nezamislivi van pravne, i protiv pravne samolegitimizacije Trećeg Rajha. Rećeno Paićevim jezikom, Totalna država, nasuprot tome, svojevrsno je repolitiziranje prava uz pomoć nepravnih sredstava. Predlažem da se jednom drugom prilikom posvetimo detaljnom istraživanju Nacističkog zakonodavstva koje predstavlja mračno  nasleđae Evropskog prava. Doista bi bilo dragoceno, ukoliko mogu da predložim,  da se prevede sjajna studijaMračna nasleđa prava u Evropisenka nacionalsocijalizma i fasizma nad evropom i njenom pravnom tradicijom (Christian Joerges, Navraj Singh Ghaleigh, eds., Darker Legacies of Law in Europe: The Shadow of National Socialism and Fascism over Europe and its Legal Traditions, 2003.Upravo je ova knjiga arhivski ukazala na nove okolnosti pod kojima je pravna konsolidacija Nacionalsocijalizma bila neraskidivo povezana sa supsenzijom Vajmarskog konstitucionalizma i državnog federalizma. U ovoj knjizi se nalaze novija istraživanja samodestruktivne de-legalizacije vajmarskog zakonodavstva koje je funkcioniusalo kao normativni korektiv vajmarske demokratije u rasulu. Pravni diskurs nacionalsocijalizma (‘Richterbriefe’) je ozakonio vanedno stanje   ’permanentnog terora’ kao redovno stanje logorski pokorene Evrope.  Poražavajući položaj tzv. Homo Juridicus u nacizmu bi mogao da se čita iz reakcionarne tradicije koja je negovala ’relaksiran prezir’ prema pravnoj struci:
“Najomrženija profesija u Trećem Rajhu je bila pravna struka. (…) Od kada su se u Srednjoj Evropi pojavili pravnici – negde od četrnaestog veka –  od tada je nastala i kritika njihove struke. Navodno se još u trinestom veku pojavila nemačka izreka koja je glasila da su pravnici zli hrišćani (Juristen böse Christen’ – Lawyers are wicked Christians).’’24
Doista je važno da glavni smer kritike  pravne regresije nacizma,  koju je predložila Hana Arent (Hanna Arendt) preuzmemo u čistoj, zakonodavnoj formi, koja treba da spreći nesmetan nadolazak novih formi totalitarizma:Prvi suštinski korak na putu kao totalnoj dominaciji je ubistvo pravne osobe, (Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism, 1951. Pravno prevladavanje nacizma, za Hanu Arent je predstavljao samo prvi, neophodan korak, u dugom i dalekosežnom procesu savladavanja  nacističkog nasleđa. Jer,  nacističko mitomansko nasleđe  nije samo nekako uzgredno manipulativno sredstvo Trećeg Rajha,  nego perdstavlja sudbonosnu svrhu i suštinski cilj nacističke egzistencije. Vredi ponovo poslušati političko upozorenje Hane Arend,  kako bi  “Totalitarne solucije  mogle lako nadživjeti pad totalitarnih režima u obliku snažnih iskušenja koja će nastupiti kad god se učini nemogućim popraviti političku, društvenu ili ekonomsku bijedu na način dostojan čovjeka.“
U Paićevom tekstu se nalazi jedno  suzdržano pozivanje na Führerprinzip  koji u sebi čuva neraskidivo jedinstvo harizmatskog vođe i medijatizovane  mase. Autorovo sporadično referiranje  na bezuslovnu volju izabranog Vođe (Führer-prinzip) je pretežno prisutno u trećem, najzanimljivijem odeljku knjige –Politika i zlo, koji je posvećen pitanju ‘Hajdegerovog duhovnog nacizma’. Ovde se neću upuštati u Paićevu iznijansiranu rekonstrukciju Hajdegerovog metapolitičkog sunovrata u blizinu i okrilje nacizma. Potpuno da sam svestan okolnosti da će čitaoce ove knjige najviše privući upravo ovaj odeljak, u kojem se, posle nedavno  objavljenih Crnih beležnica, ponovo  valorizuje Hajdegerov ‘metafizički antisemitizam’ i  ‘duhovni nacizam’.  Za sada je značajno da istaknemo da je Paić potpuno svestan simbiotičkog, sudbonosnog, jedisntva Vođa (Führer) i nemačkog naroda (Volk): “Heidegger je vidio problemom već 1938.-1939. godine u predavanjima o biti mahinacija  (Machenschaft),  njegova je odluka pala na taj način da je ontologijski smisao politike sveo na ono najčudovišnije i najprizemnije. Radi se o figuri nacioalsocijalističkoga vođe. On ne vlada na temelju načela i ideja. Vođa se služi akcijom, neposrednošću i gotovo mističnim uvidom u bit metafizičke sudbine povijesti (njemačkoga) naroda.“ Autoru ovog rukopisa je sasvim dobro poznato da je nacizam epidemijski živeo od mističnog stapanje vođe i naroda,  od mitske figure Führera koji je preuzeo ulogu univerzalniog nacističkiog označitelja.  Hitler je slavljen kao  nadčovek – (‘Übermensch’) koji raspaljuje nemačke mase, budi njihovu nacionalnu volju, i obnavlja rasnu strast. Jer ono što sjedinjuje nacističkog vođu i nemački narod nije samo ideološki jezik, nego, pre svega, mitska svest o germanskoj, arijevskoj krvi! (‘blood and soil-Blut und Boden’) koja spada u konstutuitivno obeležje mitske samo-presentacije nacizma kao totalitarizma.
Paganska inkarnirancija nacističkog mita, impresivno  je artikulisana  u slavnom tekstu, LakuLabara (Philippe Lacoue-Labarthe) i Nansija (Jean-Luc Nancy) – Nacistički mit.  Nacistički mit je dakle rukopis programskog izlaganja na međunarodnom skupu, Mehanizmi fašizma (’The Mechanisms of Fascism’, Schiltigheim  Bas-Rhin, France, 7 maj 1980). U izvesnom smislu ovaj tekst predstavlja veliki obrt, pevrat, u dugoj istoriji naivne demonizacije nacizma kao iracionalizma. Njihovo, skoro skandalozno  odbacivanje grubog i uprošćenog  prikaza nacizma (podjednako prisutnog kako u demokratskom tako i  komunističkom diskursu), kao divlje, necivilizovane, supstance totlaiatrizma konačno je otklonila veliki nedostatak u našem površnom i sasvim pogrešnom razumevanju nacizma.
“Međutim, ukoliko bi bili skloni da insistiramo na ovoj poziciji, to je zapravo zato što želimo da, u slučaju Nacizma,  istaknemo našu podozrivost i sumnju  u pogledu nestrpljive, grube i obično slepe optužbe za iracionalnost. Nasuprot ovog preovlađujućeg stava, mi tvrdimo da postoji logika fašizma. To znači da je određena logika fašistička, i da ta logika nije potpuno strana opštoj logici racionalnosti koja je inherentna metafizici Subjektiviteta. (…) Nacizam tvrdi da je zasnovan na nauci kao univerzalnom znanju. Kažemo to, pre svega, zato što se svakako ne sme zaboraviti da je jedan od suštinskih elemenata fašizma postala sama emocija, kolektivna, masovna emocija, emocija koja nije samo politička nego i revolucionarna, emocija koja je uvek povezana s pojmovima.“ 25
Ono što zapanjuje, i istovremeno zadivljuje, u ovoj filozofskoj rekonstrukciji Nacističkog mita, je samo otkriće da logika ovog mita, sa svojim dvostrukim svojstvom mimetičke volje za identitetom i samo-ispunjenje forme, duboko pripada modernoj metafizici subjektivnosti. Mada nacizam ne sažma zapadnu tradiciju u celini, niti predstavlja njenu poslednju reč, pa čak ni kraj,  ne možemo da ga gurnemo u stranu i jednostavno odbacimo kao tragičnu zabludu prošlosti. Najteži problem u našem nerazumevanju mitske strukture nacizma, prema francuskim filozofima,  se nalazi u moralnoj nadmenosti i lažnoj političkoj superiornosti koja nas sprečava da razumemol da je reakcionarni nacistički mit jedinstveno povesno ogledalo moderne ideologije shvaćene kao samorazorne ideologije modernosti.
“Ugodna sigurnost u navodno pouzdanim moralnim i demokratskim iskazima o    nacizmu ne samo da ne garantuje ništa, nego nas izlaže riziku da ne vidimo prispeće, ili nadolazak onog gogađaja čija mogućnost nije prouzrokovana nikakvim incidentom, nekakvim primitivnim i neočekivanim istorijskim događajom. Analizu Nacizma nikako ne treba shvatiti kao optužnički dosije, nego pre kao momenat generalne dekonstrukcije istorije   kojoj pripada  i naše vlastito poreklo.“ 26 
Poptuno je jasno da povesni sunovrat u nacističko varvarstvo nije specifično nemačka sramota (Paić prmećuje da ’ne postoji nikakav mentalni sklop fašizma) i da istrebljivačke prakse ne pripadaju samo jednoj, određenoj  naciji ili zajednici. U dijaboličkoj studiji Memfisto u Trećem rajhu (Emanuela B. Rubinstein, Mephisto in the Third Reich: Literary Representations of Evil in Nazi Germany, 2015.) izneta je teza da je asocijativno povezivanje  nacizma sa ultimativnim  zlom – ’đavolom’, neprikladno budući da figura đavola, uostalom kao i Sotone, ne pripada jednom narodu ma koliko ogrezlom u apsolutno zlo.  Štaviše, u demonskim modulacijama nacizma Rubenštajn vidi paradoks buduči da je germanizovana  slika najvišeg zla  imala povratan uticaj na nemačku naklonost, a potom i strastveno  prihvatanje, nacizma! Nemački narod je počinio masovna zverstva ne zato što hrišćanski nisu znali šta rade, nego upravo zato što su znali što rade, i da su to što su radili (političko zlo) dijabolički voleli.  U  ponorima ’svetske istorije’  (Weltgeschichte) doista ima prostora za sva zlodela, posebno ona najveća.
Stigli smo na rubove najsloženijeg zadatka u komentaru ove neobično akribične knjige koja predstavlja vrednu riznicu representativne lektire o nacizmu kao totalitarizmu. Nastojaću da se zajedno sa autorom ovog rukopisa izborim sa kritičkim dekodiranjem  simobličke supstance nacističkog pogleda na svet.  Paić je naravno analitički osetljiv  na povratak religije u post-sekularizovan politički prostor, i naročito je sumnjičav prema paganizovanom prodoru političke religije  u ‘prazna mesta moći’: ’Religije nisu, dakle, ništa drugo negoli odgovor na krizu modernosti. U okviru kraja same ideje modernosti kao bezuvjetnoga napretka i razvitka povijesti u prostoru kapitala, objekata, sredstva/svrhe života, shvaćenoga biološki i reduktivno, povratak religije obnavlja značenje iskonske politike. (…) Religija sada ispunjava najvažniju ulogu vladavine u doba bez subjekta političke moći.’
Transfer religijskog narativa u javni i politički prostor nacističke nemačke je izazvao veoma ranu pažnju: kognitivni značaj religijskih metafora u konstrukciji nacističke ideologije je među prvima prepoznao Kenneth Burke. U svom uticajnom tekstu  Retorika Hitlerove bitke (The Rhetoric of Hitler’sBattle’, 1939) Burke je ponudio retoričku analizu Hitlerovog uspona u Nemačkoj. Vešto je identifikovao četiri tropa koji obrazuju središte Hitlerove retoričke prakse oblikovane u zatvorskom rukopisu – Moja Borba (Mein Kampf, 1925). Nedavno je sastavljen Rečnik nehumanosti (Dolf Sternberger, Gerhard Storz, Hrsg. Wörthebuch des Unmenschen, 1945)  u kojem se leksikonski pobrojane sve stilske figure (Stilform) kojim se elegantno kamuflirao ksenofobičan jezik nacista. Mitska rekonceptualizacija narodne zajednice je prvorazredni povesni dokument da se nacistička politička zajenica nije mogla utemeljiti iz same sebe, nego iz nacističkog mita i njegovih zatvorenih, sektaških ‘slika  i diskursa’. Stoga je od naročitog značaja da se uvek iznova afirmišu krtičke prakse dešifrovanja mitske konstrukcije nacističkog diksursa, onog militaruzovanog nemačkog jezika  koji je  izgrađen  na ‘pokretnoj vojsci  metafora’. Odlučujući korak u političko-pravnoj  nacifikaciji (Entnazifizierung) nacističke Nemačke neraazdvojno je povezan sa lingvističkom purifikacijom nemačkog jezika.
“Ali, jeziku Trećeg rajha kao da je bilo suđeno da preživi u nekim specifičnim izrazima; oni su se ljudima toliko duboko urezali da gotovo već postaju trajno vlasništvo nemačkog jezika.“ 27
Nacistička deformacija nemačkog jezika, prema Klempereru (Victor Klemperer), se odvijala putem izgradnje novog rečnika, distorzijom metafora, žargonskim trikovima, klišeima, skraćenicama, interpunkcijom, itd. Skrenuo bih pažnju da se u Klemperovoj knjizi,  Istina o jeziku nacista, (Victor Klemper,LTI: Notizbuh eines Philologen, Verlag Philipp Reclam, Leipzig, 1957.) nalazi neobična tvrdnja prema kojoj  je nacistička  slika sveta utemeljena na filologiji a praktično realizovana u retorici. Veliku polemiku je pokrenula lingvistička studija  Kritika jezičke kritike  (Katrin Bade, Kritik der Sprachkritik, 2006) usmerena na polemiku sa  Klemperovom  platonskom vizijom nemačkog jezika, vizijom koja je sažeta u romantičarskoj izreci da ‘jezik ne laže’. Ovde se nećemo upuštati u očiglenu, Klemperovu neodmerenu fascinaciju, Krausovom platonskom ljubavi prema nemačkom jeziku.
Pošto se naglasak na jezika totalitarizma ne pojavljuje u Paićevom tekstu često,   samo u uzgrednim napomenama posvećenim nacističkoj propagandi, predlažem da se dalje ne upuštamo u lingvističko čitanje Nacizma. Dovoljno je da napomenemo da  je Adornova kritika žargonske izopačenosti nemačkog jezika bila valjan razlog da se njegova verzija kritičke teorije stilizuje kao filozofija jezika. Adornov  kritika oštećenog nemačkog  jezika (koji je, kako kaže slavni satiričar Karl Kraus,  ‘devicu reč pretvorio u javnu prostitutku’) kulminira u  ostrašćenom  obračun  sa Hajdegerovom filozofijom egzistencije. Osnovna teza Polemičke knjige Žargon autentičnosti: o nemačkoj ideologiji(Theodor Adorno, Jargon der Eigentlichkeit: Zur deutschen Ideologie, 1964) glasi: “Ukoliko je žargon suvremeni oblik neistine u današnjoj Njemačkoj, onda se njegovom određenom negacijom može doći do iskustva istine koja se odupire svim pozitivnim formulacijama.“ U pozadini navedenog stava Paić nas pedagoški upozorava na teške Adornove optužbe ‘da je čitava Heideggerova ’filozofija egzistencije’ izvedena u najznačajnijem spisu suvremene filozofije, naime u Bitku i vremenu (Sein und Zeit-u) od početka do kraja u biti mišljenje prožeto fašizmom.’ Adornova zamisao lingvističke denacifikacije žargonskog jezika razgovetno je artikulisano u slavnom esejuReči iz tuđine – Wörter aus der Fremde (1959) u kojem su  prisutni tragov aforističke knjige o  oštećenom životu – Minima Moralaia (1951):
“U tekstu o Jozefu fon Ajhendorfu (Joseph von Eichendorff), Adorno upućuje na poseban senzibilitet za poetičku vrednost stranih reči.  Kritički potencijal čuvene izreke ‘Strane reči (Fremdwörter) su Jevreji jezika’ –   je posebno oblikovao u tekstu  Reči iz tuđine.” 28
Zapravo, tek se u spekualtivnom eseju ‘Jezik bez tla’ nalazi odlučna kritika monolingvističke ekspropriacije nacionalnog jezika u formi fašističkog žargona. Jezik bez domovine je jedinstvena simbolička forma ‘negativne dijalektike’ koja se nikad ne prepušta koruptivnim nalozima samo-afirmativne negacije. Samo čist negativni jezik ima sposobnost da sa sobom i preko sebe prenosi elemente minule patnje koja čuva uspomenu na sve užase totalitarizma:
“Svesno sećanje na Aušvic treba, naprotiv, da omogući mišljenje – mišljenje koje neće racionalizovati Aušvic, nego će u princupu Aušvic videti svoju uništiteljnu negaciju.“ 29
U akademskoj studiji Gintera Romozera Beda kritička teorije (Günter Rohrmoser, Das Elend der Kritischen Theorie,1973) se nalazi čudesna primedba kako je Adornovo razumevanje Aušvica metafizičko: ‘U Aušvicu Adorno nije video incident čovečanstva na putu napretka ka totalnoj slobodi, već u svoju vlastitu negaciju preokrenut napredak, koji je kao napredak vodio upravo u Aušvic. Ne bi bilo razumno da se diskurs Aušvica transformiše u metafizičku tugu, u fulozofiju očajanja, koja, kako je Habermas primetio, nikog ne obavezuje: racionalno promišljanje Holokausta je verovatno nešto više od puke ‘tužbalice čovečanstva (Imre Kertesz). Prava je zasluga je Adorno što je pokazao da je Holokaust krajnji prizor totalitarizma onog istog i u sebi uvek jednakog, i da je genocid apsolutna integracija bez povratka. ‘Hitler je ljudima u stanju njihove neslobode nametnuo jedan novi kategorički imperativ: da svoje mišljenje i delovanje urede tako da se Aušvic više ne ponovi, da se ne dogodi ništa slično. Konačno, neophodno je da ispitamo okolnosti pod kojima je istrebljivačka ekonomija nacizma (masovno likvidiranje Jevreja) izletela iz pragmatične računice građanskog sukoba i rata. Sa nastankom koncentracionih logora (fabrike smrti) apstraktni princip neprijateljstva se osamostalio a masovni zločini su eskalirali u industrijusku praksu ubijanja. “Štaviše, smerani rezultat uništenja evropskih Jevreja ‘tek uništenja radi’ uopšte ne sledi iz antisemitizma kojem je upravo potreban ‘večiti Jevrejin’. On sledi tek iz ‘logike ne-priznavanja koja ne poznaje nikakav mirovni sporazum nego samo propast’, iz logike ubijanja i dehumanizacije neprijatelja koja slavi svoj trijumf u univerzumu koncentracionih logora“ (Predrag Krstić, Kritička teorija i Holokaust, 2006).
Poslednji odeljak komentarisanja Paićeve knjige o Totalitarizmu planiram da realizujem iz perspektive do koje je autoru ove knjige posebno stalo,  dakle, iz vizure planetarnog trijumfa tehnike i  medijatizovane slike sveta. Doista je impresivna lista autora  kojima se Paić eksplicitno obraća (od Hajdegera i Jingera, preko Benjamina i Krakauera, do Adorna i Agambena), upravo zato što su odvažno tvrdili  da je proces uvlaćenje tehnologije i medija u politički prostor igrao središnju ulogu u nastanku Nacističke slike sveta.
“Uvlačenje tehnologije medija u prostor politike igralo je središnju ulogu u nacistističkoj programatskoj koordinacija (Gleichschaltung) komunikacijskih medija. Štampa i radio, film i fotografska industrija, i su mobilisani kako bi reprodukovali i umnožavali ranije forme nacističke propagande. S ove tačke gledišta, Nacizam možemo da razumemo kao najsveobuhvatniju figuru medijskog nasilja, kao najjasniji primer političke eksploatacije instrumenata modernih telekomunikacija.“30
Zna se da je za spektakularan trijumf Hitlera bio potreban naročit nemački dar za kolektivnu autohipnozu, inscenirano jedinstvo rasističkog idiotizma i nacističke brutalnosti. Verovatno bih morao  da budem  veoma oprezan  sa ishitrenom upotrebom sintagme  ’naročit nemački dar’ koja me uvlači u varljivo polje diskursa  mentaliteta (Mentalités), pojam koji je izvorno promovisala francuska istorijska škola Annales. Napuštam ovaj sporan termin, koji je, zajedno sa konceptom nacionalnog karatera, doprineo sramnomnaturalizovanju  istorijskog  sunovrat Nemačke u nacizam. Čak ni  rezignirana dijagnoza Tomasa Mana (Thomas Mann)  da su Nemci navodno ‘narod koji obožava neobrazovanost i prostotu’ – baš tako glasi njegov zlobni opis nemačkog puta u varvatsvo, ne može da služi kao literarni alibi za naturalističku interpretaciju nacizma kao totalitarizma.
Ukoliko  se krećemo unutar diskursa totalitarizma prinuđeni smo da se suočimo sa Efektom Firera (’Führer Effect’), dakle, s’ličnom demonijom medijatizovanog i tehnicizovanog diktatora. Možda bi bilo korisno da podsetim da se u Adornovom pismu Benjaminu insistira na istraživanjuFührerprinzip:
“Radije sam sklon da tvrdim da je fašističko formiarnje misli i tropa, koje je olakšalo uobličenje istrebljivačkog i antisemitskog nacizma, neophodno misliti, između drugih stavri, iz specifičnosg događaja koji se zove Hitler.“31
Što se tiče kvalifikacije Hitlera kao događaja neophodno je reći: time što je bioVođaFührer, Hitler ni na jedan način nije bio uzvišen protivnik masa kojim je upravljao, već je bio njihov koncentrat i supstanca. Hitler nije dovio povesnu šansu zbog nekakve svoje izvanrednosti već zbog svoje nedvosmislene sirovosti i izrazite trivijalnosti.  Brat Hitler je, kako je ironično primetio Tomas Man, pružio ruku svima koji su hteli da ono sudbonosno ostvare u svoju korist. Hitler ‘nakaza od zavisti i sramote’ (Vinston Čerčil) je ubedio građane da je najproduktivniji izvor svesti o jednakosti zapravo svest o jednakoj ugroženosti svih.
Neobično mi je bliska Paićeva strateški postav u kojem totalitarizam izranja u formi  političkog negovanja planetarnog trijumfa tehnologije. Dobro je poznato da je u nacizmu    tehnika dobila odlučujući politički primat veoma rano: Hitler je na počrtku tridesetih izjavljivao da jedino obožava tehniku, a Jinger je u svom eseju O bolu  (Über den Schmerz) vidovnjački tvrdio kako je‘tehnologija naša uniforma. Nacizam se nikako ne može razumeti izvan tehnološke reproduktivni paradigme koju je Benjamin filozofski artikulisao: masovna industrija kreira mase koje povratno, u krug, proizvodre masovnu industriju. Ukratko, prema uvidima Jingera, ‘nemački narod postepeno postaje masa u meri u kojoj je iščupana iz mitskih seoskih zajednica kako bi se okupila oko mašina’. Za tezu o nacističkoj estetizaciji politike je od odlučujučeg značaja slavna teza da tehnike repreodukcije preobličavaju jedinstvenu pojavu umetničkog dela, ili povesnog događaja, u inertnu masu čija reprodukcija joj povratno daje mogućnost stalnog kruženja i kretanja. U pionirskoj antologijiRat i ratnik (Krieg und Krieger) Jinger je slavio sveprožimajuće nasilje tehnologije koja proizvodi novu političku realnonost, drugačije ljude – figura radnika (Der Arbieter), i konačno, militarizovan poredak u kojem je medijum rata utisnu u ceo svet! Za Jingera i rane naciste, rat ne imenuje samo središnje iskustvo modernosti, on takođe igra suštinsku ulogu u efektivnom lancu omasovljene tehnološke reprodukcije,  čiji je eruptivni sjaj otelovljen u fotografiji, filmu,  i danas, u  telematskoj slici sveta.
Kada je povodom nacističke (zlo)upotrebe filma, slavni režiser ptvog filma o Führeru – Hitler: Film iz Nemačke,  Hansa-Jirgena Ziberberga (Hans-Jürgen Syberberg) izjavio ‘da se Hitler razume u značaj filma’, bio je izložen  podsmešljivim komentarima sa svih strana: dobro je poznato da se Hitlerov amaterski interes za film svodio na pitanje nacističke propagande. Danas je obnovljeno retoričko pitaju da li je Hitler organizovao spektakularnu Nirngeršku paradu samo zbog Leni Rifenštal (Leni Riefenstahl), režiserke kultnog filma Trijum volje (Triumph des Willens, 1935). Da skratim, ‘Hitler je na rat, kao i na njegov filmski zapis, gledao kao na svoj vlastit herojski ep’. Tvrdeći da je Hitler pokušavao da pokrene drugi svetski rat koji bi bio jedna vrsta filmske epike, Ziberberg je želeo da sugeriše da je filmskim sredstvima Hitler čitavu Evropu preobrazio u jedno veliko filmsko platno. Zato je za njega film totalno umetničko delo a Hitler najveći reditelj svih vremena!
Naravno, današnje totalitarne mašine su se premestile u područije komunikacijskih mreža, u polje ‘tribalističkih formi saobraćanja’ od telefona i internet, do film i televizije. Stoga ne čudi što je Vilem Fluser tvrdio:
“Totaliratna depolitizacija – istinski totalitarna država – nastupila bi kad bi, na primer, televizijski program i sveopšte brbljanje bili u tolikoj meri sinhronizovani da bi doveli do toga da sve ostale forme komunikacije odumru. “32
Kao da nismo svesni, dodaje Fluser, da virtuelni konsenzus drema u mrežnim strukturama artificijenih komunikacija koje nam pomažu  da ’zaboravimo neizbežnu smrt i temeljnu besmislenost naše apsurdne egzistencije’. To znači da mi ne komuniciramo zato što smo po priurodi druželjubiva socijalna bića, political animal, već zato što smo ‘usamljene životinje koje ne mogu da žive u samoći’. (Anke Finger, Vilem Flusser: An Introduction, 2011). Na izvestan način, Fluserova Komunikologija (koju je  Adorno ironično odabcio kao apsurdnu ‘nauku usamljenih’), se može čitati kao medijatizovana teodiceja, opravdanje samo-medijatizovanog političkog prostora koji se izvitoperio u konsenzualnu diktaturu.
Važno je da se ponovo vratimo odlučujućem pitanju kako je takav pokret kao što je bio nacionalsocijalizam (koji je očigledno bio prevarantski, osvajački i zločinački) mogao da postigne efektivnu homogenizaciju gotovo celokupnog nemačkog društva. Može se tvrditi da je  Konsenzualna diktatura  nastala na ukrštanju   državnog terora (‘Eksproprijacije, deportacije i masovna ubistva postala su važnim izvorom nemačkih državnih finansija’, Götza Aly) i  socijalnog davanjg koje je uživalo lojalnost većine nemačkih  sunarodnika (Volksgenossen).33  To znači da je politička ekonimija Trećeg  rajha izgrađen na bahatoj simbiozi ‘socijalne države’ i genocidnog zločina, na eksproprijaciji jevrejske imovine i pljaćki pokorene Evrope. Konsenzualna diktatura je uspevala da stabilizuje svoju vlast zahvaljujući činjenici da je večina nemaca profitirala od pljačkaških pohoda nacionalsocijalističke države. Kao da su nacisti podkupili svoj narod socijalnim davanjem, osobenom darežljivošću  prema svojim građanima koji su se transformisali u ratne  profitere. Stoga se Holokaust mogao tumačiti kao pohlepna, a ne rasističko, mašina masovne eliminacije Jevreja: ‘Holokaust će ostati neshvaćen ukoliko se ne analizira kao najdoslednije masovno grabežno ubistvo u modernoj povesti’ (Götza Aly).
Na kraju bih skrenuo pažnju na neobičnu darežljvost nacističke države prema okupiranim zemljama koje su bile pod vojnom upravom Trečeg rajha. Posebno me je privukla epizoda sa nacističkom podrškom (‘Finansijska pomoć’) Srbiji  koja je detaljno rekonstruisana u sedmom odeljku (‘Pljačka kao državno načelo’) dokumentarne knjige Hitlerova socijalna država (Götza Aly, Hitlers Volksstaat, 2005).  Na osnovu uvida u ratni arhiv možemo da sagledamo neobičnu okolnost pod kojom je   nacistička vojna administracija odlučila da imovinu jevreja u Srbiji zapleni u korist srpske države:
“Nekoliko dana nakon berlinskog sastanka Göring  se priključio finansijskim stručnjacima i naredio da se Židovska imovina u Srbiji (…) ubuduće oduzima u korist Srbije kako bi se, obrazložio je, omoguila snažna finansijska pomoć Srbiji, koja je ionako previše opterećena troškovima okupacije. (…) Okupacijskoj sili je stalo da prepuštanjem židovske imovine u korist Srbije stabilizira ugled Nedićeve vlade.“34
Okupirana Srbija se izgleda okoristila imovinom pobijenih Jevreja, koja je, po odluci vojne administracije u Beogradu (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien) bez nadoknade pripala srpskoj vladi. “U duhu nacionalsocijalizma, Nedićeva vlada je svojim dekretima prvo sprovela odluke okupacionih vlasti o gubljenju prava na rad Jevreja i Roma. Pored vlade i razna udruženja (pre svih, Savez muzičara za Srbiju i Advokatska komora Beograda) su svesrdno sprovodila ove odluke. Uredbama Nedićeve vlade je zabranjeno “Jevrejima i Ciganima” da rade u državnim službama, da budu slušaoci Univerziteta u Beogradu, da učestvuju u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije, a sva njihova imovina proglašena je vlasništvom Srbije bez naknade.“35 Kratak ekskurz o nacistićkoj darežljivoszi prema Srbiji ukazuje na činjenicu da je  Nedićeva vlada nagrađena za entuzijastičko učestvovanje u sveopštem pogromu evropskih jevreja. To znači da je nacistička država uspela da umreži sve pokorene države na takav način da su se periferni, segmentirani mikrofašizmi slili u jedinstven   nacistički makrofašizam shvaćen kao evropski totalitarizam.

Napomene:
  1. Mada Paić nominalno odbacuje koncept totalitarizma (‘Totalitarizam više nema pojmovnu opravdanost’), u tekstu eksplicitno polemiše protiv novih ( post-demokratskih, post-nacionalnih, i post-suverenističkih) formi totalitarizma koje danas pripadaju  globalizovanim, korporacijskim, mrežama moći. Paićeva anti-totalitarna knjiga  u načelu   promoviše najbolju tradiciju  uslovno rečeno  ‘leve kritike’ Totalitarizma koju možemo pratiti  od Maksa Horhajmera, Teodora Adorna, i Herberta Markuzea, preko Hane Arent i Đorđa Agambena, do Mišela Fukoa i Žaka Deride. Ovom spisku bih svakako dodao radove naših slovenačkih prijaterlja: Tomaž Mastnak, K kritiki stalinizma, Krt, Ljubljana, 1982; Mladen Dolar,Strukturo fašističnega gospostva, Analecta, Ljubljana, 1982; Rastko Močnik,Koliko Fašizma, Studia Humanitatis, Ljubljana, 1995. Slavoj Žižek, Did Somebody say Totalitarianism?, Verso Press, London, 2002. Korektan prikaz  rane, marksističke kritike Totalitarizma, (od Austromarksizma do Frankfurtske škole) se nalazi u knjizi, Mike Schmeitzne, Hrsg.,Totalitarismuskritik von Links, Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen, Nedavna kritika navodno neodrživog narativa o   ‘podržavljenom Totalitarizmu’  se nalazi u ostrašćena studiji  Richard Shorten,  Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, Palgrave MacMillan, London, 2012.
  2. Remon Aron, Demokratija i Totalitarizam, Zoran Stojanović, Novi Sad, 1997, str. 290.
  3. Michel Geyer, Sheila Fitzpatrick, eds., Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared, University of Chicago Press, Chicago, 2009, p.30.
  4. Peter Sloterdajk, U istom čamcu, Beogradski krug, Beograd, 2001, str.104.
  5. Peter Sloterdajk, U istom čamcu, Beogradski krug, Beograd, 2001, str.107.
  6. Peter Sloterdajk, U istom čamcu, Beogradski krug, Beograd, 2001, str.114.
  7. Maria Sophia Quine, Population Politics in Twentieth-Century Europe, Routledge, London, 2003, str.89.
  8. Francis Galton, Inquiries into Human Faculty and Its Development, Macmillan and Co., London, 1883, p. 24.
  9. Mahon O’Brien, Heidegger, History and the Holocaust, Bloomsbery Academic, London, New York, 2015, p.17.
  10. David D. Roberts, The Totalitarian Experiment in Twentieth Centurz Europe: Understanding the Poverty of Great Politics, Routledge, London, New York, 2006, p.368.
  11. Christopher Browing, Ordinary Men, Pinguin Book, London, 1992, p.viii.
  12. Volf Lepenis, Kultura i politika, Geopoetika, Beograd, 2009, str.75.
  13. Elijas Kaneti, Masa i moć, Media Terran, Novi Sad, 2010, str.14.
  14. Žan-Pjer Faj, Totalitarni jezici: Kritička razmatranja narativne ekonomije, Zoran Stojanović, Novi Sad, 2014, str.89-90. O militarizaciji nacističkog diskursa vidi zbornik, Roger Chickering, Stig Föster, eds., The Shadows of Total War, Cambridge University Press, Cambridge, 2003. Takođe vidi, Erih Ludendorf,  Totalni rat, Beogradki Krug, Specijalna sveska, Utvara nacije, No. 3-4, 1996 /1-2, 1997.
  15. Wolfgang Bialas, Anson Rabinbach, eds., Nazi Germany and the Humanities:  How German Academics Embraced Nazism, Oneworld Publications, London, 201412.
  16. Žan-Pjer Faj, Totalitarni jezici: Kritička razmatranja narativne ekonomije,. Zoran Stojanović, Novi Sad, 2014, str.207.
  17. Anson Rabinbach, Sander Gilman, eds., The Third Reich: Sourcesbook, University of California Press, Berkeley, 2013, p. 27-29.
  18. Elijas Kaneti, Masa i moć, Media Terran, Novi Sad, 2010, str.17.
  19. Rolf Tiedemann, ed., Theodor Adorno: Can One Live after Azschwitz?, Stanford University Press, Stanford, 2003, p. 199. Polemička debata Kanetija i Adorna o knjizi Masa i moć je održana na Severnonemačkom radiju – Norddeutscher Rundfunk (NDR), Hamburg, 21 februara 1962 godine.
  20. Bernard Bruneteau, Totalitarizam, Politička kultura, Zagreb, 2002, str.
  21. Christoph Godde, Thomas Sprescher, eds., Theodor W. Adorno and Thomas Mann: Correspondence 1943–1955, Polity Press, Cambrdige, 2006, p. 46.
  22. Daniel Jona Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni dželati: obični Nemci i Holokaust, Radio B92, Beograd, 1998, str. 393.
  23. Catherine Epstein, Nazi Germany: Confronting the Myths, Wiley-Blackwell, New Jersey, 2015, p.50.
  24. Christian Joerges, Navraj Singh Ghaleigh, eds., Darker Legacies of Law in EuropeHart Publshing, Oxford, 2003, p.1.
  25. Philippe Lacoue-Labarthe, Jean-Luc Nancy, Nazi Myth, Critical Inquiry, 16, No. 2 /1990, p.294.
  26. Philippe Lacoue-Labarthe, Jean-Luc Nancy, Nazi Myth, Critical Inquiry, 16, No. 2 /1990, p.312.
  27. Viktor Klemperer, Istina o jeziku nacista, Tanjug, Beograd, 2006, str. 27.
  28. Garhard Richter, ed., Language Without Soil: Adorno and Late Philosophical Modernity, Fordham University, New York, 2010, p.23.
  29. Detlef Klausen, Granice prosvetiteljstva, XX Vek, Beograd, 2003, str.35.
  30. Eduardo Kadava, Reči svetlosti: Teze o fotografiji istorije, Beogradski krug, Beograd,  2002, str.12.
  31. Klaus L. Berghahn, Jost Hermand, eds., Unmasking Hitler: Cultural Representations of Hitler from the Weimar Republic to the Present, Peter Lang, Berlin, 2005, p.105.
  32. Vilem Fluser, Komunikologija, Fakultet za medija i komunikacije, Beograd, 2015, str.33.
  33. Götza Aly, Hitlerova socijalna država, Fraktura, Zagreb, 2012, str.38: “Kada se izraz Volksgenosse prevede kao sunaridnik gubi se smisao tog nemačkog izraza koji ne označava puku pripadnost etničkoj skupini, nego i aktivnu, emotivnu i političku pripadnost. Doslovno, Volksgenosse je narodni ili nacionalni drug ili sudrug, pripadnik Volksgemeinschafta. Tim su izrazom nacisti označavali homogeniziran nacionalni kolektiv kome su jedinome priznavali politički subjektivitet i legitimitet.“
  34. Götza Aly, Hitlerova socijalna država, Fraktura, Zagreb, 2012, str. 215.
  35. Olivera Milosavljević, Potisnuta Istina: Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 25.
 _____________________________________________________________________
Tekst Nastanak Totalne Države iz Duha Egzaltirane Hiperhorde, će biti objavljen u knjizi Žarko Paić, Totalitarizam, Meandarmedia, Zagreb, 2016.
Pokreće Blogger.