Miroslav Prokopijević: Rivali liberalnog kapitalizma


Kada je 1944. objavljena Hajekova knjiga Put u ropstvo[1] u kojoj on upozorava da će rast popularnosti privrednog planiranja i njegovo sve snažnije uvođenje u praksi zapadnih zemalja dovesti do političkog ropstva i materijalne bede, liberalizam i lična sloboda kao vodeći politički ideal prethodnog perioda bili su već postali davna prošlost. Ne samo da liberalizam više nije bio glavna pokretačka snaga intelektualnih debata i javnih politika, nego su bile definisane i počele su da se sprovode sasvim drugačije, čak i suprotne politike u odnosu na ono što je liberalizam preporučivao. Lansirana su tri poretka koji su u odnosu na liberalni bili rivalski – komunizam, nacional-socijalizam (fašizam i slični poreci) i država blagostanja (velika država, intervencionizam).

Sva tri pomenuta rivala karakterisalo je značajno povećana uloga države u privredi i društvu i odgovarajuće ograničavanje vlasničkih prava, tržišnih sila i lične slobode. Čim nadležnosti i aktivnosti države rastu, lična sloboda je prva žrtva, jer se neizbežno smanjuje. Stepen državnih intervencija u tri nova rivala liberalnog kapitalizma bio je različit, što i opravdava shvatanje o tri različite opcije, mada postoje i autori koji misle da je to u osnovi isti poredak u tri različite verzije.

a. Komunizam

Komunistički režimi su obavili nacionalizaciju praktično svih proizvodnih resursa[2] i uveli kontrolu cena i plansku privredu, koju je pratilo odgovarajuće potpuno administriranje. Privatni sektor i tržišna privreda su nestali, sem što ih je bilo u sivoj privredi, koja je bila nezakonita. Uvedena je i politička diktatura, pa su nestale građanske i političke slobode. Komandna privreda, diktatura i vladavina jedine dopuštene (komunističke) stranke činili su kostur ovog režima. Mizes (Mises) je još u prvim godinama njegovog postojanja posumnjao da on ekonomski može dugoročno da preživi[3] zato što razara sistem cena, bez čega nije moguća računica šta je isplativo, a šta nije.

Debata o računici (kalkulaciji) iz 1930-ih pokazala je da su Mizes i Hajek (Hayek) u pravu, mada se ogromna većina ekonomista i intelektualaca ponašala kao da su komunistički ekonomisti trijumfovali nad pristalicama slobodnog tržišta. Tome je doprinelo nekoliko faktora. Prvo, postojalo je uverenje ekonomista i javnosti na Zapadu da SSSR ekonomski brzo napreduje, što je izgledalo da obara Mizesov argument o nemogućnosti racionalnog računanja u socijalizmu. Drugo, terminologija opšte ravnoteže bila je upotrebljiva na apstraktnom nivou, kada je reč o proračunima u sovjetskoj privredi. Ne samo da se može prikazati stanje opšte ravnoteže koje se izvodi sistemom jednačina, nego su ovakvi matematički modeli suštnski u duhu planske, a ne tržišne privrede. Tako je izgledalo da je planska privreda pomirena sa preovlađujućom neoklasičnom metodologijom. Treće, komunizam je bio popularan u intelektualnim krugovima Zapada, a ti krugovi nisu želeli da čuju ni teorijsku analizu komunizma, ni prave informacije o tome šta se zbiva u komunističkoj Rusiji. Nisu hteli ni da sumnjaju u efikasnost države, jer su u njoj videli ključni instrument za nametanje svojih vizija svima u društvu, te tako i veliku sopstvenu profesionalnu satisfakciju uz ogroman rast prestiža i uticaja. U jačanju države videli su jačanje svog društvenog položaja.

Trebalo je nekoliko decenija da se i istorijski, a ne samo teorijski, pokaže da su Mizes i Hajek ipak bili u pravu, jer se tek krajem 1980-ih raspao komunizam u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi. Bar dve decenije pre toga planske privrede bile su u ekonomskoj stagnaciji ili padu.[4] Komunizam jeste jedno vreme ekonomski napredovao i tačno je da se moglo manipulisati sa teorijom ravnoteže, jer je ona statična i ne može se proveriti. Ali komunistički sistem nije mogao da reši pitanje jedinstvenosti cena, njihove relativne odnose, kao i problem decentralizovane percepcije informacija i podsticaja. Komunistič- kom privrednom poretku nedostajalo je ono što čini okosnicu svake normalne privrede i to ga je na kraju razorilo. Ova analiza važi pre nego što se i dodirne drugi najveći problem komunizma, odsustvo podsticaja za rad, stvaranje i inovacije u režimu neslobode i kolektivne svojine. Čak i kad bi se ogromni problem podsticaja zanemario, komunizam ne funkcioniše zbog nesposobnosti države da efikasno alocira resurse na način na koji to tržište radi.

Zato je komunistički režim završio upravo u suprotnom od onoga što je obećavao. Obe- ćavao je carstvo slobode i obilje, a doneo je ropstvo i bedu – tačno kako je Hajek u Putu u ropstvo to vizionarski predvideo. Od vremena njegove faktičke propasti 1980-ih komunizam više niko ozbiljan ne računa u alternativu liberalnom kapitalizmu, iako u svetu i danas postoji nekoliko komunističkih režima, koji očito broje svoje poslednje dane. Komunizam još uvek ima pristalica među intelektualcima. Mnogi ljubitelji komunizma se još nisu suočili sa njegovim nestankom. Ali pošto je to za njih neprijatan događaj, umesto da se bave uzrocima propasti onoga za šta su se zalagali, oni prelaze u protiv-napad, tj. na kritiku liberalizma i liberalnog kapitalizma. Kada ne može da se hvali svoj, oni misle da je dobro bar kuditi rivalski model. Kasnije više o tome.

b. Nacional-socijalizam

Drugi rival liberalnom kapitalizmu bili su nacional-socijalizam i fašizam. Oba su se razvili iz socijalističkih pokreta u Nemačkoj i Italiji, oba su imali uzor u komunizmu, ali su okolnosti u ove dve zemlje bile drugačije nego u SSSR, pa su i privredne politike bile modifikovane u odnosu na sovjetsku. Recimo, u SSSR je bila velika teritorija, siromašna stanovništvom, a bogata resursima, pa je mogla da se razvija zatvorena privreda. Nemačka i Italija imali su manje, gusto naseljene teritorije, siromašne resursima. Obe su bile upućene na relativno otvorenu privredu sa velikim izvozom i uvozom. Da bi imali veliki izvoz, firme su morale biti efikasne. Zato nacional-socijalisti nisu išli tako daleko u nacionalizaciji proizvodnih resursa kao komunisti, niti su u potpunosti i sve vreme vlasti razvijali plansku privredu sovjetskog stila. Ali, taj model je veoma mnogo ličio na komunistički. Nacistički režim nije nacionalizovao privatno vlasništvo sem jevrejskog, ali je operativno kontrolisao skoro sve veće poslove, a ne samo ključne kapitalne resurse. Imao je četvorogodinje privredne planove poput sovjetskih petogodišnjih. Vlasništvo nad privrednim resursima formalno je bilo u privatnim rukama, ali je država stvarno upravljala svim firmama koje su režimu bile važne. Resursi su se alocirali kao u planskoj privredi, birokratskom voljom i papirima, a ne sistemom cena. Razvio se ogroman sistem administriranja, koji su pratili neefikasnost, siva privreda i korupcija. Država je kontrolisala cene i uvela je ratnu privredu sa racionisanjem. Država je kontrolisala čak i priliv i kretanje sredstava na privatnim računima. Bilo je zabranjeno „gomilanje sredstava“, a vlasnici kapitala su prisilno morali da kupuju državne vrednosne hartije i ulažu u državne poslove. Uvedena je zabrana putovanja u inostranstvo (sem Švajcarske i Italije), a novac nije smeo da se iznosi iz zemlje.[5] Režim se oslanjao na planiranje u privredi po uzoru na socijalizam, a nacionalizam je bio tenor u politici: trebalo je osvojiti nove teritorije da bi se rešilo pitanje prenaseljenosti i nedostajućih sirovina. Nacional-socijalizam i fašizam su u Evropi trajali kratko i nestali su posle vojnog poraza u Drugom svetskom ratu od koalicije zemalja sa građanskim i komunističkim režimima. Tako ekonomski modeli nacizma i fašizma nisu mogli da se sagledaju, jer su oni trajali kratko i većinom u nestandardnim okolnostima trgovinskih ili pravih ratova. Neki su skloni da im pripišu mnoge zasluge, kao što su visoka zaposlenost, rast standarda, gradnja autoputeva i infrastrukture, popularizacija automobila, negovanje zdravih životnih vrednosti, itd. Pri tom se zaboravlja cena po kojoj su ti rezultati postignuti, a po strani se ostavlja i pitanje koliko je takav model zasnovan na ratnoj industriji bio održiv. Onoliko koliko su ovi režimi ličili na sovjetski, oni bi verovatno bili slično uspešni kao i sovjetski. Kao i komunizam, i ovaj rival liberalnog kapitalizma završio je na „smetlištu istorije“.

c. Država blagostanja

Lansiranje ova dva rivala liberalnoj kapitalističkoj privredi za sve je bilo vrlo uočljivo, jer su ih pratili burni politički događaji, kao što su dramatični politički izbori, revolucije, ukidanje opozicije, snažna propaganda, masovna pojava nestašica i gladi, osvajanja tuđih teritorija, svetski rat, itd. tako da ovi režimi nisu mogli ostati neprimetni, za razliku od trećeg rivala, koji je dugo ostao diskretan i skoro neprimetan. Taj treći rival pokazao se za sada kao najozbiljniji i najdugovečniji od sva tri rivala liberalnog kapitalizma. Za razliku od prva dva rivala, koji su uvođeni naglo, on je uvođen postepeno i različito se naziva – država blagostanja, socijalna država, švedski model, nordijski model, velika država, socijalizam sa ljudskim licem, model „od kolevke pa do groba“, treći put... Značenje svih tih izraza nije isto, a ni izgled te nekada nove alternative liberalnom kapitalizmu nije u svim zemljama isti. Ono što je zajedničko za skoro sve razvijenije zemlje Zapada jeste širenje aktivnosti države, pad ekonomske slobode, dalja politizacija raznih oblasti života i privrede, mnoštvo preraspodela, rast poreza i rast državne potrošnje.

U osnovi ove treće zamene za liberalni kapitalizam je ograničavanje slobode, posebno ekonomske slobode, da bi se dobilo na sigurnosti. Iako mnogi ljudi žele taj trade off i ne vide u njemu ništa problematično, u pitanju je dalekosežna i opasna promena. Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) je više puta rekao, da oni koji menjaju slobodu za sigurnost ne zaslužuju nijednu i izgubiće obe.[6] Bilo je mnogo pokušaja da se objasni ova zamena. Čikaški autori, kao što su Štigler ili Beker (Gary Becker), govore o konkurenciji interesnih grupa i rentama koje dobijaju inspiratori regulacije.[7] Njihove analize se svode na to da firme iz regulisanih aktivnosti i grupe iz licenciranih zanimanja profitiraju na račun potrošača. To je možda slučaj kada firme i licencirana zanimanja regulacijom dobijaju rente. Ali, u mnogim slučajevima regulacije ograničavaju se neke aktivnosti, što ograničava slobodu delovanja, a ne donosi nikakvu rentu. Recimo, kada se propiše koliko stabilne moraju biti merdevine za firme koje ih koriste. Ili koliko prostora moraju imati kokoške da bi njihova jaja smela da se prodaju. U takvim slučajevima firme nemaju rente, već izdatak.

Tumačenje regulacije autora public choice deluje inspirativnije od čikaškog. Bjukenen kaže da liberalizam nije uspeo da ponudi sigurnost, usled čega mu je birač okrenuo leđa i pošao za raznim oblicima demokratskog populizma. On ističe da se ovaj model razlikuje od klasičnog planiranja, zasnovanog na putanji organizacije „odozgo nadole“, jer je zasnovan na demokratskoj tražnji, pa ima smer „odozdo nagore“.[8] Pojedinci koji ne žele da preuzmu odgovornost praktično pozivaju druge da im nametnu izbore i vrednosti. Mnogo je grupa koje pokušavaju da žive na tuđi račun, a to im država blagostanja omogućava. Pejović (2012) takođe ističe sistematski nastanak pravila koja ograničavaju privredne slobode, a koja nastaju zahvaljujući demokratski procesuiranoj tražnji. On posebno ističe dve stvari. Prvo, „kulturu zavisnosti“ koja izrasta na mnogobrojnim socijalnim programima države, koji iziskuju preraspodele.  Drugo, različite politike i regulaciju države, koji podrivaju ili ograničavaju vlasnička prava uz vrlo različite izgovore.

Ima još mnogo dobrih analiza prirode „velike države“, ali ih ovde iz razumljivih razloga ostavljam po strani. Ono što izgleda očito jeste da mehanizmi povećanja sigurnosti podrivaju ekonomsku slobodu. Nekada su ograničenja ekonomskih sloboda direktna, kao kada vam država prinudno otkupljuje zemlju da bi došla do lokacije za neku fabriku. Time vlasti navodno unapređuju blagostanje u zajednici, jer će u fabrici neki naći posao. Ostavlja se po strani da takav otkup šalje poruku o nisigurnosti vlasništva, što će budući investitori imati u vidu, a što je mnogo štetnije za privredu neke zajednice i daleko nadmašuje navodnu korist od fabrike.
Ali, mnoga ograničenja su za pojedince indirektna. Direktno se reguliše aktivnost firmi, a posledica je ograničavanje slobode pojedinca. Recimo, ako je zabranjen rad radnji nedeljom, pojedinac tog dana neće moći ništa da kupi. Ako bilo šta kojim slučajem kupi, neće biti kažnjen on, već firma koja je kršila zabranu. Tako manje ekonomske slobode imaju i firme i pojedinci koji su njeni klijenti. Manje ekonomske slobode povlači manje lične slobode, slabije ekonomske rezultate i veće mešanje države u privredu i društvo. Slabiji ekonomski rezultati ograničavaju programe povećanja sigurnosti, a širenje državne aktivnosti podriva slobodu. Liberali ne mogu da ponude veću sigurnost, jer bi to išlo na uštrb slobode, a ona je za njih ključna. Tako liberali zapravo ne mogu ni da učestvuju u toj trci pokazivanja populističke velikodušnosti, što objašnjava zašto redovno loše prolaze na izborima poslednjih decenija, tj. od uspona „velike države“.


Deo opširnijeg rada, koji prenosimo uz dopuštenje autora, objavljenog pod naslovom Liberalni i državni kapitalizam u časopisu Ekonomske ideje, broj 16-7, 2015. Članak u celosti, uz navedenu bibliografiju, možete pročitati ovde.



[1] Videti naš prevod: Hayek 1996; Hajek 2012.
[2] Radna snaga se nije mogla u celini nacionalizovati, okućnice do deset ari su mogle biti privatne, kao i predmeti za sopstvenu upotrebu.
[3] Up. Mises 1951. Knjiga je izašla u Nemačkoj 1922. pod naslovom Die Gemeinwirtschaft.
[4] Voren Nater (Warren Nutter) je od sredine 1950-ih vodio najpoznatije i verovatno najbolje istraživanje sovjetske privrede koje je ikada rađeno na Zapadu. Našao je da su stvarne stope rasta sovjetske privrede u vreme njenog najvećeg uspona bile mnogo niže i od onih koje su iznosile sovjetske vlasti i od onih u koje su verovali naučnici i političari na Zapadu. Zbog toga je Nater bio napadan i od naučnika i od američke administracije. Govorilo se, „ako u to poverujemo i uspavamo se, Sovjeti će nas privredno stići i preteći“. Nater je utvrdio i da je sovjetska privreda već ranih 1970- ih ušla u stagnaciju. Up. Nutter 1983, 151 i d., 181 i d.
[5] Up. Eucken 1948; Temin 1991. Dobar opis poslovnih prilika u Nemačkoj može se naći u dokumentarnoj knjizi Reimann 2007.
[6] Frenklin je više puta varirao ovu misao, a prvi put ju je formulisao u pismu guverneru Pensilvanije 11. novembra 1751. (v. Reply to the Governor), kada je napisao: „Those who would give up essential liberty, to purchase a little temporary safety, deserve neither liberty nor safety. / Oni koji bi se odrekli suštinske slobode da bi došli do malo privremene sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost.“
[7] Up. Stigler 1971, Becker 1983
[8] Buchanan 2005
Pokreće Blogger.