Branko Kukić: Šuplji ljudi ne menjaju svet

Četrdeset godina Branko Kukić sa svojim saradnicima istrajava u uređivanju i objavljivanju časopisa „Gradac”, čiji je dvestoti broj posvećen Miroslavu Krleži. Kada se uzme u obzir činjenica da naša kultura poništava tradiciju, da se stalno počinje iz početka zato što „ono prethodno nije dobro”, pravi je podvig ostati tako dugo u nečemu, okupiti probrane autore i knjige. „Kada se danas pomene Krleža, diže se oluja! Tresu se bogovi u toj oluji i gledaju u svoju nemoć, gledaju svet...”, napisao je Kukić u predgovoru novom izdanju „Gradca”.
U uvodu dvestotog broja „Gradca” napisali ste da je uloga ovog časopisa bila da maskira realnost. Na šta ste tačno mislili?
Mislio sam pre svega na to da je u našem društvu uvek postojao višak ili manjak realnosti. Odnosno, da je u suštini postojao nedostatak realnosti u zavisnosti od toga kakva je varijanta bila u opticaju prilikom manipulacije javnošću. Namera „Gradca” bila je da na neki način popunjava rupe koje su stvarale te lažne realnosti, kako bi taj bezdan bio barem malo manji: u književnosti, slikarstvu, religiji ili nekim alternativnim znanjima.
Izneli ste jednu nimalo ohrabrujuću konstataciju da sa svojim saradnicima, u toku četrdeset godina, niste uradili gotovo ništa... Ipak, „Gradac” i dalje izlazi.
Nismo uradili onoliko koliko je to bilo potrebno, jer to isto društvo nije pokazivalo potrebu niti je dobijalo stimulanse za širenjem znanja. Ono je, budući da su se na mestima sa kojih je trebalo pokrenuti inicijativu i interes za to nalazili bezveznjaci i ljudi treće klase, dakle, to društvo je stimulisalo kič i šund u svim oblastima kulture. Čak je to činilo i u oblasti medija, odevanja, ishrane, religija i dijaloga u društvu, odnosno u svakodnevnom životu.
Neporecivo je da je „Gradac” u određenom krugu intelektualaca kultno štivo. Kako tumačite status određenih knjiga, pojava ili ličnosti kao kultnih, u kulturi, kao i u društvu uopšte?
Pošto su kriterijumi i znanje ovde na tankim nogama, želja za autentičnim i posebnim, za kreativnim i stimulativnim često se odražava time što će se neke pojave, neke knjige, filmovi, muzika ili neke ličnosti izdići na visok nivo kako bi se videle neke svetle tačke koje su ljudima potrebne kao putokazi i orijentiri. Zbog toga da jedna kultura ne bi potpuno nestala i izgubila svaki duhovni i ljudski smisao. U tome vidim oblik grčevitog vapaja za ono malo čudesnog i stvaralačkog u ljudima, kako nas ozbiljan svet ne bi odbacio kao anahrone, neupotrebljive i prazne.
Cilj je istina viđena sa najrazličitijih strana. Da li vam je u tom hodu ka istini često bivalo teško, posebno kada ste iznosili istine kontroverznih autora, kakav je, na primer, Ernst Jinger?
U društvu kakvo je naše neminovno je da se suočite sa sukobom mišljenja, namera i pojava. Prosto, ovde većina ljudi nema izgrađene visoke kriterijume, visok ukus, nemaju određeno znanje i osećaj da prihvate najvažnija dela i potrebe u kulturi. I ne samo u kulturi, nego i u prosveti, a naročito u politici. Ovde znanje poslednjih godina širi strah. Pominjanje stvaralaca kao što su Jinger, Žene ili Arto i reakcije koje oni izazivaju govore o tome koliko su ovde ljudi uskogrudi, i bez smisla za nedogmatsko mišljenje. Ovde je sloboda još uvek strana u smislu kreacije i novih ideja, koristi se u sasvim drugačije svrhe: za zadovoljavanje niskih strasti, za prevarantske poslove, zabušavanje i neodgovornost.
Mnogim „prorocima” bili su posvećeni brojevi „Gradca”, ali prorocima Kasandrinog tipa, koje većina ne čuje. Možete li da zamislite svet u kojem su prevagnule vrednosti čudaka i melanholika poput Selina ili Maurovića – ljudi „Gradca”?
Takav svet je teško zamisliti zbog toga što se ljudi plaše radikalnih ideja i radikalnog ponašanja, radikalnih u smislu pokretačke energije. U suštini, svet živi po konformističkim obrascima, sputava ga prekomeran i zaludan rad, strah od novog, jednosmeran način života, potrošački mentalitet, opsednutost spektaklom. Ne bavi se suštinom života u smislu želje za lepim i jednostavnim, za humanošću i za napretkom, bez besmislenog preterivanja. Potrošačko društvo je odraz nekulture. Na vidiku su mašine koje će se zvati čovek. A za čoveka će se već naći neko ime čije značenje neće govoriti nikom ništa. Umetnost, religija i ljubav tu će biti nemoćni i suvišni, jer su i oni već primili mnoge oblike i izraze tehnologije. Bojim se da je prošlo vreme revolucija i prevrata. Šuplji ljudi ne menjaju svet.
Zašto baš Krleža u dvestotom broju „Gradca”? Na koji način je i on bio prorok?
Krleža je na sve ovo ukazivao više od šezdeset godina života. Ali Krležu su pre svega gledali kao pisca koji je bio vezan za određenu ideologiju, a da nisu pažljivo čitali ono što je pisao. Da su ga pažljivo čitali shvatili bi da se on nedogmatski borio za umetnost. S druge strane, on je precizno uočio u kom se pravcu kreće savremeni svet sa svojom mantrom potrošnje i spektakla, pa je precizno definisao Evropu još 1933, rekavši: „Od sviju evropskih pojava najžalosnija je danas evropska pamet”. Krleža je bio genijalan čovek koga su na ovim prostorima, u Hrvatskoj i u Srbiji, prezirali, i koga su se bojali. To dvoje ide zajedno. Prosto, nema pametnog čoveka koga Krležina istina ne bi zabolela i navela da razmisli o sebi i o drugima.
Krleža se u svakoj svojoj ideji suprotstavljao populizmu. U kojem trenutku je populizam odneo prevagu nad kulturom, kod nas i u svetu?
Populizam je proizvod neodgovornosti, nesposobnosti i obmane. Najlakše je manipulisati masama, ruljom i gomilom, čitajte Le Bona, Ortegu i Gaseta, Kanetija, čitajte „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea”, jer gomila ne misli svojom glavom, jer nema nikakav kriterijum, a ne želi da ima odgovornost za bilo šta. Krleža je rekao da u gomili smrdi, ali je toplo. Političari se najbolje snalaze sa onima kojima je toplo, a istovremeno smrdi. Taj zadah je hrana i jednima i drugima. Oni su veliki kooperanti. Kada bi u svetu bilo manje vođa masa, a više državnika kao što su bili Čerčil i De Gol, svet bi dobio perspektivu, a čovek dimenziju. Glas razuma i realnosti je zanemeo. Ćuti pod kamenom ljudske gluposti.
Pokreće Blogger.