Andrić/Nabokov: Malograđani i malograđanština

Malograđanin je odrasla osoba, čija interesovanja su ono što spada u materijalno i svakidašnje, a čiji mentalitet nastaje iz skladišta gotovih ideja i konvencionalnih vrednosti njegovog ili njenog vremena. Rekao sam „odrasla osoba“ zato što je dete ili adolescent koji liči na malog malograđanina samo papagaj koji oponaša već dokazane prostake, a lakše je biti papagaj nego biti bela vrana. Reči „prostak“ i „malograđanin“ skoro su sinonimi: jedino što odlika prostaka nije toliko malograđanski konvencionalizam koliko prostota nekih konvencionalnih pojmova. (Vladimir Nabokov, Malograđani i malograđanština)

Malograđanština ne znači samo skladište ustaljenih predstava: to je i čitavo mnoštvo fraza, klišea i banalnosti, izraženih otrcanim rečima. Pravi malograđanin i nema ništa drugo do te sitničave predstave od kojih je sav sazdan. Ali treba priznati i to da svi mi imamo svoje klišee; svi mi svakoga dana koristimo reči ne kao reči, već kao znake, kao novčiće, kao obrasce. To ne znači da smo svi mi malograđani, ali znači da bi svi mi trebalo da pripazimo da se ne uživimo u automatizam razmene fraza. ….Dešava se i da ljudi razmenjuju fraze koje nose kao nekakve maske, ili im one služe kao prečica kojom izbegavaju razgovore sa budalama….(Vladimir Nabokov, Malograđani i malograđanština)

… Malograđanin je konformista, podređuje se grupi, ali je tipičan i još po nečemu: on je pseudoidealista, on je lažno sažaljiv, lažno mudar. Prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Sve one velike reči, poput „lepote“, „ljubavi“, „istine“, „prirode“, i sličnih, postaju obične maske i varke kad ih se dočepa pravi malograđanin.

Malograđanin, sa svojom nagonskom potrebom da pripada, da se priključi, bori se između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi ovo ili ono zato što to koriste i milioni drugih; ali, žarko želi i da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu, redovnoj klijenteli nekog hotela ili luksuznog prekookeanskog broda (sa kapetanom u belom i svom ono divnom hranom), da uživa u saznanju da predsednik kompanije ili evropski grof sedi tu, pored njega. Malograđanin je često i snob. Oduševljava se bogatstvom i položajem – „Draga, stvarno sam razgovarao sa vojvotkinjom!“ (Vladimir Nabokov, Malograđani i malograđanština)

Malograđanin želi da bude obavešten. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno po njega i njegove poslovne i porodične interese, ali drugog zapitkuje o svemu, indirektno, nasrtljivo, policijski. U svojoj stalnoj i glavnoj, stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura, a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati, on ima potrebu da sakupi što više podataka o svemu što ga okružuje, i to naročito onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslovanju sa ljudima. Na drugom polu tog njegovog zainteresovanog ljubopitstva nalazi se njegovo neiteresovanje za sve što nije, ili što mu izgleda da nije, u vezi sa njegovim neposrednim, ličnim i porodičnim interesima.

A često vidimo kako se kod njega to sredstvo borbe, s vremenom, izrodilo i kako je u daljim, već obogaćenim i osiguranim naraštajima, dobilo oblik nezdravog ljubopitstva, ogovaranja, prepričavanja, tj. postalo navikom koja je izgubila razlog opstanka i prvobitni smisao i postala sama sebi svrhom. (Ivo Andrić, Znakovi pored puta)

Malograđanin nema pojma o umetnosti, uključujući i književnost – a nije ga ni briga. On je, po svojoj prirodi, protivnik umetnosti – ali hoće da je dobro obavešten i naučio je da čita časopise. On je verni čitalac Satrurday Evening Post-a, a kada čita identifikuje se sa onima o kojima čita. Ako je muškarac, on će se poistovetiti sa sjajnim poslovnim čovekom ili bilo kojoj drugom „velikom facom“ – uzvišenim, usamljenim, ali u srcu još dečakom; ili, ako je žena, malograđanka, poistovetiće se sa plavokosom sekretaricom, devojčicom, ali majkom u duši, koja će se, naravno, udati za svoj šefa-dečaka. Malograđanin ne poznaje i ne razlikuje pisce; on malo čita i čita smo ono što mu može biti od koristi; ali, možda pripada knjiženom klubu i bira lepe, lepe knjige, neku mešavinu od Simon de Bovoar, Dostojevskog, Markana, S. Moma, Doktora Živaga i majstora renensanse. Ne mari mnogo ni za slike, ali zbog društvenog prestiža kači reprodukciju Van Gogove ili Vistelerove majke u dnevnu sobu, iako potajno više voli Normana Rokvela. (Vladimir Nabokov, Malograđani i malograđanština)

Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima,u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i potpuno pogrešna. (Ivo Andrić, Znakovi pored puta)

Priredio: Aleksandar Mirković


Izvor: Srodstvo po izboru

Foto: Grafit iz Beograda, Mape nevidljivog Balkana

Pokreće Blogger.