Jovove patnje, čemu?


„Nešto u Jova podseća na izvesnu savremenu dekadenciju pravde”, smatra Rene Žirar (René Girard). Tako on navodi da svugde gde ideologija utiče na zakonito i pravno, „sudske parodije” se množe i izazivaju ponašanja slična ponašanju trojice inkvizitora uz uzglavlje Jovovo. Upravo tako, „Knjiga o Jovu” na implicitan način sugeriše problem totalitarne ideologije; par excellence problem savremenog društva, a najvernije sluge totalitarizma, bez kojih nijedan totalitarni režim ne bi mogao postojati, jesu Jovovi „prijatelji”.
„Knjiga o Jovu” je, nesumnjivo, poštovanja vredna stvar religioznog verovanja, ali diskutovati o poštovanja vrednim stvarima religioznog verovanja (ne)zahvalno je za onoga koji diskutuje, jer se izlaže opasnosti da bude „rastrgnut” od strane onih koji pokazuju ma kakav interes za raspravu. Najopasnije je stanovište „zdravomislećih” ljudi koji za apsolutni atribut uzimaju razum kao jedino merilo osmatranja i doživljaja. Iz perspektive „zdravomislećih”, starozavetni Jov, koji, smožden i ništavan u pepelu, pokušava da razotkrije tajnu Boga i opšteg ustrojstva kosmosa, krajnje je groteskna figura. Gledište poklonika Racia i njihov skučeni duh osiromašen za „iskustvo Svetog” mogu da preplaše, kao što i Jovovi prijatelji pokušavaju da preplaše i obeshrabre Jova u njegovom nastojanju da potraži Boga. Bogoiskatelj Jov zna da ne sme ustuknuti pred ideolozima kojima do istine i nije stalo, i da samo istrajnom borbom on može shvatiti suštinu stvarnosti koja je sadržana u pojmu života.
Teološki posmatrano, čovek (Jov) je slobodno biće koje može da bira između dobra i zla, između istine i ideologije. Jov bira Istinu, ili put ka Istini i Dobru; Istini koja se konstituiše spoznanjem. Ničeovskim rečnikom kazano, Jov se natčovečanski bori da prevaziđe datost ne bi li se vazneo nad psihologijom i filozofijom starozavetnog čoveka, i u tom agonu on aktuelizuje i fundira iskonska pitanja: pitanje patnje i odnosa sveta i čoveka, bića i saznanja, objekta i subjekta, odnosno pitanje objektivne i subjektivne stvarnosti i postojanja. Kažem aktuelizuje i fundira, jer je „Knjiga o Jovu” pravedniku iz Uza (nastala između 6. i 3. veka pre nove ere) imala prauzore u sumerskoj i vavilonskoj književnosti. U grčkoj literaturi, takođe, nailazimo na slične motive o Prometeju, Edipu i Heraklu.
„Knjiga o Jovu” relativizuje pitanje pravednosti; zapravo, otvara ono večito pitanje – zbog čega pravednik trpi, ako nije zgrešio? Može li se dati drugačiji odgovor nego da je Bog, kao izvor i merilo pravednosti, odgovoran za sve patnje i stradanja? Ako je Bog merilo pravednosti i njen izvor, zar nije potpuno pozvan i da odgovara za kažnjavanje pravednih? U „Knjizi o Jovu”, smatra Zvonimir Kostić, konstatuje se nepravda i nezakonje, ali se ne optužuje Bog kao njihov uzročnik. K. G. Jung je, pak, mišljenja da Jov ne može da porekne da se nalazi nasuprot Bogu koji ne mari ni za kakav moralni sud, i koji u odnosu na sebe ne priznaje nikakvu obavezujuću etiku. Jov je suprotstavljen Bogu kojem je više stalo do moći nego do pravednosti. Tako u psihološkoj raspravi „Odgovor na Jova” Jung kaže: „Veličina Jovova zacelo je u tome što on, suočen sa poteškoćama, ne biva pokoleban u jedinstvo Boga, već jasno vidi da se Bog nalazi u protivrečnosti sa samim sobom, i to u tako totalnoj protivrečnosti da je Jov siguran da će u Bogu naći branioca i zastupnika protiv Boga.” Jov mora sebi da prizna da mu niko drugi ne nanosi nepravdu i da niko drugi ne vrši nasilje nad njim do upravo Jahve. Teško je razumeti da pravednost Boga jeste, u neku ruku, automatska, stroga i neumitna, bar na osnovu onoga kako nam svedoče Petoknjižje i knjige proročke.
Problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi srećemo još u proročkim knjigama. Reč je o odgovornosti, patnji i krivici. U Mojsijevom Petoknjižju to pitanje rešeno je na jedinstven način, koncepcijom o zajedničkoj odgovornosti. Za greh očeva kaznu snose pokolenja, čak i kada nisu ni za šta kriva. U procesu dozrevanja etičkog monoteizma taj fatalizam postao je neodrživ, jer je zajednička odgovornost bila protivrečna pojmu Božje pravednosti. Proroci Jeremija i Jezekilj prorokovali su da je svaki čovek za svoje postupke lično odgovoran pred Bogom, i, samim tim, istupili su protiv oveštale teze Petoknjižja. Bio je to revolucionarni korak i predstavljao je ogroman napredak u religioznom mišljenju. Međutim, determinisanjem odgovornosti veliki čovekov problem se ne rešava, pre postaje zapleteniji. Jer, ako svaki čovek za svoje postupke lično odgovara, zašto trpe pravedni i bogobojažljivi, pita se Jov, koji, kao i svi revolucionarni duhovi, postavlja pitanje pre vremena. (Čoveku je, smatra Lav Šestov, teško da čeka. On je tako ustrojen da mu sadašnjost uvek izgleda značajnija i pouzdanija od budućnosti. Čovek je biće koje se nalazi u vlasti trenutka.) Podsetimo se da je hrišćanski odgovor na Jovovo pitanje, teološki razrađen na egzistencijalnom planu mnogo kasnije. Ovozemaljske patnje pravednika, u hrišćanstvu, biće iskupljene u onozemaljskom Hristovom carstvu.
knjiga-o-jovu-2
Međutim, starozavetna nauka o „naplaćivanju” za dobra, odnosno za zla dela, nije prelazila granice ovozemaljskoga života. Prekogrobni život za Jevreje bio je boravak u Šeolu (podzemlju), gde nema ni radosti ni spoznanja ni delovanja ni nade. „Onamo” se nije mogla smestiti nagrada za dobra dela u ovozemaljskom životu. Uveravajući se sve više da je ljudska ideja Božje pravde veoma slaba i klimava (što se u svakom dobu čovek može uveriti, verovao ili ne u Jehovu, da u većini slučajeva u svetu pravednici stradaju i pate, a opaki i nasilnici svih vrsta uživaju), Jevreji su se i sami morali prikloniti pretpostavci o životu posle smrti, smatra Vladeta Jerotić. Ovo „morali” V. Jerotića treba shvatiti u kontekstu neodrživosti jevrejskog „materijalističkog koncepta”, koji je, mnogo puta poklekao pred iskustvom istorije.
Jovova tragedija počinje na nebu, njegovi su problemi tamo inicirani, a njihova materijalizacija je (poput materijalizacije blagodeti) eksplicirana na zemlji. Pronicljiv Satana kao čovekomrzac, poznajući odlično čovekovu prirodu, „nagovara” Gospoda da iskuša Jova, „dobra i pravedna čoveka”, u čiju pravednost, bez ostatka, veruje i sam Gospod.
Stradanje i patnje starozavetnog Jova već vekovima izazivaju polemiku i jesu kamen spoticanja teološke i humanističke misli.
Sa filozofskog aspekta percipirana „Knjiga o Jovu” problematizuje jedno od najbitnijh pitanja čovekove egzistencije – pitanje bezrazložne patnje čovekove. S tim u vezi, „Knjiga” se bavi najuniverzalnijim problemom koji je prisutan i u savremenom društvu. U tom kontekstu jedno od mogućih viđenja Jova jeste i posmatranje Jova kao savremene figure. Za razliku od modernih junaka egzistencijalističke filozofije i književnosti, koji, kao i junaci apsurda, zauzimaju „pasivan” odnos prem svetu, starozavetni Jov svom silinom svoga duha pokušava da nađe smisao. Samim tim što ideja o smislu postoji, neutralizuje se maksima apsurda da smisla nema. U tome je zapravo zamka filozofije apsurda, koja izdvaja apsurdnu stranu stvarnosti, kao što čini i „Knjiga o Jovu”, ali ne odriče smisao, već traga za njim. Spremnost Jova da relativizuje utvrđene istine i postavlja pitanja čini Jova modernim junakom.
Psihološki, tj. psihoanalitički posmatrano, „Knjiga o Jovu” jeste parabola o čovekovom spoznanju sebe. Ona svedoči o neophodnosti Jova da se, pre svega, kao individua izdvoji iz kolektiva – kolektivne religije i plemenske svesti, a potom da od individue sazre u ličnost koja na putu oboženja prihvata sve konsekvence sopstvenog ponašanja. Jov tek kao ličnost može da odbaci imperativni model i započne dijalog (bogoopštenje) sa Ličnošću, a suština bogoopštenja je u približavanju obraza Praobrazu. Prvobitno blagostanje Jovovo, o kojem čitamo na samom početku „Knjige o Jovu”, simbol je njegove „infantilnosti”; da bi sazreo, on mora da bude iskušan i time inspirisan na pobunu koja mu omogućava da odbaci zapovest kao čest oblik komunikacije sa „decom”.
Jov treba da potraži objašnjenje za svoje patnje, da zaiska dijalog sa Bogom, jer je vreme za objašnjenje i dijalog došlo – to je gotovo arhetipski obrazac sazrevanja svih ljudi. Iako posrće od straha i neizvesnosti (uostalom kao i sva deca), Jov se mora probuditi iz anonimnosti i prosečnosti ne bi li postao slobodan duh, iznad kolektiva, iznad obzira, oslobođen „svih datosti” – odreći se svega radi jednog i dobiti sve. (I tako očišćen od svega zemaljskog, materijalnog, Jov se spaja sa Apsolutom i biva nagrađen. Čitalac se, zapravo, susreće sa bitisanjem ispražnjenim od svega, osim od eshatološkog iščekivanja. Ovakav zaključak ostavlja prostor za viđenje Jova kao religioznog fanatika uverenog u postojanje Božjeg plana i imperativa bezuslovne ljubavi prema daljini koja zahteva od Jova da se transformiše u „emocionalnog invalida” i „socijalnu nakazu”, kojoj nije potrebno ništa – ni porodica, ni društvo – ništa osim Božje ljubavi. Iz ovakvog čitanja proizlazi da je „Knjiga o Jovu” knjiga u slavu podaništva, apsolutne odanosti i autodestruktivnog fanatizma. Naravno, ovo je samo jedno od mogućih čitanja. Ovakvom čitanju, svakako, može se suprotstaviti ideja po kojoj je suština „Knjige o Jovu” u ostvarenoj slobodi, u tome što je Jov slobodnom voljom odabrao svoj put).
Spoznavši sebe, svoje svesno i nesvesno biće, Jov će moći da spozna Boga. „Knjiga o Jovu”, bez sumnje, može biti i priča o međusobnom spoznanju čoveka i Boga – važna etapa religiozne istorije.
„Knjiga o Jovu”, takođe, eksplicira jedan savremen sociološki fenomen. To je fenomen uskogrudosti društva, nespremnog da prihvati pojedinca koji na bilo kakav način odstupa od unapred utvrđenih obrazaca ponašanja. Isto tako, ova starozavetna „Knjiga” govori o nemogućnosti čoveka da se pouzda čak i u najbliže. Ostavljenost i napuštenost Jova od svih na najbolji način artikuliše modernog čoveka 21. veka, koji tavori svoje dane sa užasnim osećanjem usamljenosti.
„Nešto u Jova podseća na izvesnu savremenu dekadenciju pravde”, smatra Rene Žirar (René Girard). Tako on navodi da svugde gde ideologija utiče na zakonito i pravno, „sudske parodije” se množe i izazivaju ponašanja slična ponašanju trojice inkvizitora uz uzglavlje Jovovo. Upravo tako, „Knjiga o Jovu” na implicitan način sugeriše problem totalitarne ideologije; par excellence problem savremenog društva, a najvernije sluge totalitarizma, bez kojih nijedan totalitarni režim ne bi mogao postojati, jesu Jovovi „prijatelji”. Zahtev za pokornom i saglasnom žrtvom karakteriše savremeni totalitarizam, isto kao i izvesne religiozne i parareligiozne oblike primitivnog sveta. Rene Žirar dodaje: „Ljudske žrtve su uvek predstavljene kao do krajnosti saglasne sa sopstvenim stradanjem, potpuno uverene u njegovu nužnost. To je gledište progonitelja, koji sadašnji neoprimitivizam nije u stanju da kritikuje.”
Religijski aspekt ove „Knjige” nedvosmisleno ukazuje na veoma značajan momenat u razvoju religiozne misli uopšte. „Knjiga o Jovu” raskida sa dogmatskim doživljajem Boga koji pretpostavlja „slepu pokornost” i u potpunosti isključuje racionalnost. Jovovo iskanje dijaloga, čini se, od suštinske je važnosti za sam doživljaj vere i čovekov odnos prema njoj, jer ga upravo dijalog, mogućnost dijaloga, čini većim i moćnijim nego što u stvarnosti jeste. Teološki posmatrano, „Knjiga o Jovu” uvodi i ideju o iskušenju čoveka, odnosno kušanju ljubavi. Iskušenje nije hir Gospodnji, već promisao Njegova, koja čoveka pokreće iz stanja pasivnosti i doprinosi njegovoj misaonoj nadgradnji i kvalitativnom čovekovom ojačanju u estetskom, etičkom i moralnom kontekstu.
Postavlja se pitanje, posle svih stradanja, je li šta ljudsko ostalo u Jovu? Nakon svih tragedija i ispaštanja njegove napaćene duše – ostala je ljubav. Jovu je lako voleti Gospoda u radosti i blagostanju, ali je teško voleti kad ga napadnu patnje. Zapravo, „Knjiga o Jovu” simbolično promoviše ideju bezuslovne i bezinteresne ljubavi – jer Jov ne prestaje da voli Boga, iako sumnja u Njegovu pravednost. Jov je medijum, poprište bitke, koja ima cilj da dokaže postojanje bezuslovne ljubavi; bitke koja se vodi između Satane, koji optužuje Jova pred Bogom da ljubav Jovova nije bezrazložna, i Boga, Jovovog branitelja i jedinog svedoka Jovove pravednosti. Jov je pobunjenik i večiti poklonik ljubavi i, kao takav, ostaće veran Bogu i u najtežim iskušenjima. (Lešek Kolakovski /Leszek Kolakowski/ u članku „Jov ili antinomija vrline” je, pak, mišljenja da Jov, ostajući veran Bogu i u trenucima teških mučenja, čini u stvari zlo, iako želi da čini dobro. Drugim rečima, vernost je, kao religiozna osobina, dvosmislena i dvoznačna. „Vernost je vrlina unutrašnje suprotna, jer ako biva negovana u nadi na korist, prestaje da bude vrlinom, a negovana radi nje same često predstavlja mirenje sa zlom, te prema tome, takođe, prestaje da bude vrlinom.” Bog, smatra Kolakovski, postupa veoma mudro množeći ljudske nesreće posredstvom kojih postiže moralne pobede; jer kad bi ljudi bili srećni, Satana bi imao uspehe, ali Bog ne bi imao nikakve).
Jovovo stradanje je po mišljenju hrišćanskih egzegeta anticipacija Hristovog stradanja. Kod hrišćanskih teologa, srećemo i tumačenja na osnovu kojih se izvode zakljuci da starozavetni Jov proročki sluti Hrista, posrednika između palog čovečanstva i Boga. Čini mi se, pak, značajnijom paralela Jova i Hrista u kontekstu totalitarnih uređenja čije su, nesumnjivo, žrtve bili i Jov i Hrist. Naime, Jov je žrtva starozavetnog totalitarizma (Boga dželata, progonitelja, koji kasnije postaje Bog iskupitelj, tj. Bog žrtve), dok je Hrist žrtva ideološkog i političkog totalitarizma koji godinama praktikuju razni ideolozi represije. Nit koja nesumnjivo povezuje Hrista i Jova jeste patnja, jer je ona jedini način da dođe do pomirenja čoveka i Boga. Stradanjem i patnjama Hristovim, Bog Otac, posredstvom Sina, izjednačava se u patnji sa čovekom. „Kao što čovek pati zbog Boga, tako i Bog mora da pati zbog čoveka. Drugačije među njima ne može biti pomirenja”, smatra Jung.
Sergej Bulgakov, u svojoj knjizi Sofiologija smrti, iznosi gotovo identično mišljenje o neophodnosti patnje koja će Boga približiti čoveku. I Bulgakov i Jung su saglasni da se patnja Božja ostvaruje posredstvom Hrista, kroz opštu silu kenozisa Božanstva. „Tako je Hristos”, objašnjava Bulgakov, „sišao ljudima u telesnoj ljušturi i radi ljubavi prema ljudima prihvatio mučenje i smrt. U toj činjenici izrasla je ideja samounieža Sina Božjeg. Bogoovaplođenje je izvršeno sa ciljem da pomogne da čovek, budući pravednik, kroz stradanje na zemlji zadobije veliko proslavljenje na onom svetu, kod Boga.” Razlika između Jungovog i Bulgakovljevog mišljenja u tome je što Jung dodaje da Bog ne čini ništa drugo, već u liku svojega sina spasava čovečanstvo pred samim sobom.
Književnoumetničkim merilima ocenjivano „Knjiga o Jovu” jedno je od najkompleksnijih štiva celokupne svetske književnosti. Žanrovski izuzetno složena – istovremeno drama, poema, fantastična priča, tragedija, drama apsurda. (Žanrovska složenost, naravno, nije bila, niti je mogla biti unapred osmišljena od strane autora, već je uočena, ili učitana od strane savremenih tumača.) „Knjigu” odlikuje lapidarnost izraza i bogatstvo umetničkih slika među kojima svakako dominiraju užasne scene Jovove patnje i stradanja kojima su suprotstavljene veličanstvene lepote prirode. Iz ovog ugla posmatrano, Jov, Bog, njegova žena i prijatelji nisu religiozni i istorijski likovi, već književni junaci čiju motivisanost treba istražiti, a karakteristike i lične interese objasniti.
Svi pomenuti aspekti neophodni su kako bi se celovito sagledao problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi. Naravno, ovi aspekti mogu se međusobno dopunjavati i isključivati, ali od suštinske važnosti je kroz njihovu prizmu propustiti ovo starozavetno delo, jer tek tada možemo sagledati sve bogatsvo i slojevitost parabole o patnji, pravdi, izdržljivosti, oholosti, usamljenosti, a nadasve o Ljubavi koja Jovov najdublji intimni svet povezuje sa „nečim” što je telesnim očima nevidljivo.
Ideja ovoga teksta nije bila da artikuliše jednu večnu i univerzalnu istinu, niti da ponudi jedan konačan odgovor. Ideja teksta „skrivena” je u pitanjima, kao što je i sama suština „Knjige o Jovu” sadržana u pitanjima. Pitanje determiniše čovekovo biće, tačnije sposobnost i veština postavljanja pitanja, daju sadržinu i smisao čovekovom bivstvovanju. Bez pitanja, čovek nalikuje Jovovim prijateljima, „kvarljivim tvarima”, neslovesnim egzistencijama. Trenutak kada se pita, jeste „čas rođenja Svetlosti”, jer svako pitanje jeste potvrda čovekovog misaonog bića koje vaznosi čoveka van njegovih granica, o čemu valjano svedoče i reči Justina Popovića u knjizi O duhu vremena: „Nema tvari pred kojom se čovek nije savio u znak pitanja. Nema pitanja koje nije povuklo čoveka u svoju beskonačnost. Jer svako pitanje izvodi čoveka van granice čovečjeg, čini ga transčovečjim, transsubjektivnim, skopčava ga s prirodom ispitivanog objekta, i potapa ga u beskonačnost. Za pitanjem niče pitanje; i nigde kraja pitanjima, i nigde konca odgovorima. Ako ni po čemu drugom, ono po pitanjima, po problemima čovek je beskonačan. No, i čulo koje pita, i duh koji pita, nisu li beskonačni kada mogu poroditi beskonačna pitanja?”
Retki su, međutim, pojedinci koji pitanja postavljaju. Jov je pre više hiljada godina postavio pitanje za čijim odgovorom još uvek tragamo. Brojna su pitanja, ali su malobrojni oni koji pitaju. Umnogome frustrirano čovečanstvo, naviknuto na formu zapovesti, još uvek čeka da smogne snage i da, poput starozavetnog Jova, postavi pitanje.
Dušan Blagojević
Esej prenosimo, uz dopuštenje autora, sa portala Pismenica
Pokreće Blogger.