Kako su mačke pripitomile ljude?


Mačku poseduje oko trećina američkih domaćinstava, a ova mekana, čupava, umilna i blesava stvorenja suvereno vladaju i svetskom mrežom, odnosno Internetom. Čuveni mačkari bili su i Ernest Hemingvej (živeo je sa preko 30 mačaka) i Semjuel Beket, Džon Lenon i Kit Ričards, Salvador Dali i Gustav Klimt, Žan-Pol Sartr i Mišel Fuko, Vladimir Iljič Lenjin i Vinston Čerčil, Edgar Alan Po i Čarls Bukovski i mnogi, mnogi drugi. Mark Tven, koji je živeo sa 11 mačaka, tvrdio je: "Kada neki čovek voli mačke, ja sam njegov prijatelj i drug bez daljnjeg".

Kada je i kako započeo ovaj neobičan odnos pun privrženosti, bliskosti i ljubavi između dve životinjske vrste, one ljudske i one mačje? U početku se smatralo da su drevni Egipćani bili ti koji su prvi pripitomili mačku, pre oko 3.600 godina. Uostalom, one su u matorom Egiptu bile uzdignute do statusa zvaničnog božanstva i mnoge su mumificirane sa svojim vlasnicima. Međutim, kako svedoči "Sajentifik Amerikan" arheolozi su 2004. godine na Kipru pronašli grobnicu staru čak 9500 godina, u kojoj je odrasla osoba standardno sahranjena uz alate, nakit i školjke, ali je samo 40-ak centimetara pored, u sopstvenom malom grobu, bila sahranjena i - mačka. Namerno okrenuta udesno, baš kao i čovek do nje. Dakle, kohabitacija čoveka i mačaka, u životu i u smrti, pojavljuje se mnogo pre drevnog Egipta sa svojim mačjim mumijama i hijeroglifima. Zapravo, do te bliskosti dolazi paralelno sa pojavom poljoprivrede, gradova i pisma. Dok su pripitomljeni psi pratili čoveka još dok je bio lovio i sakupljao po bespućima divljaštva, domaće mačke se pojavljuju zajedno sa - civilizacijom.
Pa ipak, zašto pripitomiti mačku? Čovek je životinje pripitomljavao zbog mesa, mleka, vune, fizičkog rada, ispomoći u lovu ili odbrane i zaštite. Dok divlja mačka, od koje potiče ona domaća i takođe isključivo mesojedna, ne ispunjava niti jedan od ovih korisnih kriterijuma. A naši preci ipak nisu imali na umu zaradu od mačjih video-klipova na YouTubeu. Pre će biti da su mačke pripitomile same sebe - uzimajući ljude za svoje doživotne taoce usput. Naime, prve ljudske naseobine pojavljuju se pre oko 10 hiljada godina, sa prvim ambarima i silosima sa žitaricama. Prateća pojava bili su glodari poput miševa i pacova, a sa njima su, prirodno, same pristigle i mačke kao vešti lovci i spretni osvajači. I sad, u osnovnoškolskoj lekciji iz evolucije putem prirodne selekcije, opstajale su ili preživljavale upravo one pitomije mačke koje su uspešnije živele uz ljude. Ali, mahom prepuštene same sebi, one su zadržale svoje lovačke veštine i karakter neprikosnovenih mašina za ubijanje. Mnogobroj "domaćih" mačaka i dan-danas sasvim uspešno preživljava bez ljudske pomoći po gradovima, selima i ulicama širom sveta. Naravno, pošto mačke koje su počele da se šunjaju unaokolo uz ljudske noge nisu bile naročita pretnja, od njih je bilo i koristi u borbi sa glodarima, a i tako su prokleto slatke, naši preci su ih primili u svoje društvo, te negovali i čuvali. I, raširile su se po planeti neverovatnom brzinom, što je izuzetan uspeh za tu omalenu grabljivicu, ali i bistrog konkvistadora.
Dakle, nisu ljudi pripitomili mačke, mačke su pripitomile ljude. Svojim neodoljivim šapicama, bebećim crtama lica (okrugla glava, krupne oči, mali nos, bucmasti obrazi), šmirglavim jezikom, besramnim lenčarenjem, te utešnim masiranjem i razoružavajućim predenjem. Mišel Montenj je to dobro razumeo, pitajući se: "Kada se igram sa mojom mačkom, kako znam da se ona zapravo ne igra sa mnom?". Jer, dobro je poznato da mačke i nisu naročito ukroćene životinje, niti bića koja možemo da kontrolišemo. Od svih životinja koje žive ili su živele sa ljudima, ljudi su najmanje uticali na mačke. Upravo zato i postoji toliko stereotipa o njima kao svojeglavim, manipulativnim, egocentričnim i sebičnim bićima zainteresovanim jedino za kuću i dom, a ne i za domaćina. I otuda ima i pregršt ljudi koji "ne vole" ili čak "mrze" mačke kao đavolska stvorenja i demonska bića. Čovekov "najbolji prijatelj" je pas, dok je mačka najbolji drug jedino - vešticama. Sve je to refleksija upravo neobične evolucione priče o upornoj neukroćenosti mačaka. Jedan eksperiment je dokazao i da mačke sasvim dobro razlikuju kada ih doziva stranac, a kada to čini njihov "vlasnik". Razlika je samo u tome što mačke za to obično - boli uvo. Rečima Kristofera Hičensa, "Vlasnici pasa su primetili da, ako im podarite hranu i vodu i smeštaj i ljubav, psi će misliti da ste vi bog. Vlasnici mačaka su shvatili da, ukoliko im podarite hranu i vodu i smeštaj i ljubav, mačke će misliti da su bogovi one same."
Upravo zbog ove tvrdoglave neukrotivosti, "domaće" mačke (a ne ljudi) su te koje odabiraju kada će se maziti, hraniti, igrati, odazvati na poziv i poslušati nešto - ili će samo lenjo zevnuti i okrenuti se u stranu, ližući si zadnjicu. Za razliku od pasa, koji su evoluirali tako da budu gotovo opsesivno zavisni od ljudi (pa do besmislene iznemoglosti vraćaju svaku bačenu lopticu), mačke su slobodna stvorenja. Pošto su evoluirale kao solitarni lovci, kod mačaka ne postoje obrasci združene aktivnosti ili društvene hijerarhije. Uostalom, ovo je najbolje opisao Robert De Niro, svom budućem zetu i ljubitelju pasa Benu Stileru, a u onoj zgodnoj komediji ("Meet the Parents", 2000): "Više voliš pse, odnosno emocionalno plitke životinje? Vidiš, Fokeru, kada podvikneš na psa, on će saviti rep, pokriti svoje genitalije i saviti uši. Psa je lako slomiti, ali kod mačaka moraš da zaradiš njihovu privrženost. One se ne prodaju tako lako kao psi." Naprosto, svi mi mačkari možemo da dignemo nos poput cirkuskih umetnika, jer zapravo živimo uz jednu posve divlju životinju u svom domu.
S druge strane, mnogi od ovih stereotipa jesu preterani. I cela ova evoluciona i antropološka storija ne znači da su mačke bezosećajne ili da nisu privržene ljudima - upravo suprotno. Mačja ljubav samo nije ni prezahtevne, ni ljubomorne prirode. Baš kao što one ne tragaju za čovekovim priznanjem niti za ljudima kao autoritetima i liderima, već radije koriste svoju glavu. Ali, sve to nije znak da nemaju srca. Zapravo, mačje trljanje o nogu ili licem o lice jeste znak privrženosti (one to ne rade sa nepoznatima ili neprijateljima). Prošlog petka se pojavilo i istraživanje koje dokazuje da mačke više vole interakciju sa ljudima nego hranu i igračke. Da li isto možemo da kažemo za sebe? Takođe, one gube apetit i želju za igrom zbog usamljenosti ili gubitka. A postoje i brojni slučajevi herojske posvećenosti i požrtvovanosti u kojima su mačke rizikovale život za decu i ljude. Zatim, jedno istraživanje je dokazalo da su mačke osetljive na ljudske emocionalne gestove, kao i da se ponašaju drugačije kada se njihovi vlasnici osmehuju ili mršte. Naprosto, baš kao što i bapske priče tvrde, mačke zaista mogu da pročitaju ili "osete" kako se mi osećamo. Što sve, suprotno popularnom mišljenju, znači i to da su one i te kako zainteresovane za nas same. Iako verovatno misle da smo pomalo priglupe, besmisleno krupne i nepopravljivo smotane životinje. Možda i nisu daleko od istine?
I, zbog svega ovoga, mačke mogu da nas nauče kako da - živimo. Kako za "NJu Stejtsmen" nadahnuto piše publicista Džon Grej, mačke retko rade nešto što nema jasnu svrhu ili što ne pruža neposredno zadovoljstvo. "Mačke su arhi-realisti. Suočene sa ljudskom glupošću, one jednostavno rade po svom", veli Grej. A upravo je nepokolebljiva mačja nezavisnost ta koja je predmet divljenja za njihove ljubitelje. Biće da su nama mačkarima one tako neodoljivo privlačne baš zato što ne liče na nas same. Mačke su stvorenja koja su mahom turbo-zadovoljna bića ispunjena duševnim mirom koji nama, ljudima, prečesto izmiče. Zato mačke nekako idu s godinama ili zrelošću. One žive u sadašnjosti: ne nostalgičare za starim-dobrim vremenima i ne zamišljaju rajske vrtove u budućnosti. Jedu, piju, spavaju, istražuju, igraju se i seksaju u epikurejskom stanju pomirenosti sa svetom i samima sobom.
S druge strane, možda ljudi koji nisu ljubitelji mačaka zapravo duboko zavide ovim impresivnim stvorenjima. Dodaje Grej: bez religija ili psihoterapija, mačke se suočavaju sa svakim narednim danom bez straha od smrti, zbog čega uživaju u svojevrsnoj besmrtnosti. Život ovde-i-sada im je sasvim dovoljan. A Čarls Bukovski je to rekao ovako: "Ako se osećate loše, samo pogledajte u mačke, i bićete bolje, jer one naprosto znaju da sve jeste onakvo kakvo jeste. Ne postoji ništa zbog čega treba biti uzbuđen. One to naprosto znaju. One su spasioci. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate stotinu mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednom će se to otkriti i ljudi će imati hiljadu mačaka i živeće večno." Jer, mačke jesu nadahnuto ponosne, prepametne, graciozne, lucidne, razigrane, vešte, prilagodljive, bistre, mudre i nadasve slobodne životinje od kojih možemo toliko toga da naučimo. Pre svega, kako provesti život ispunjen popodnevnim dremkama i češkanjima po vratu i leđima. Ali i to kako da češće posmatramo stvari takve kakve jesu, te kako da se osećamo bolje u svojoj koži. Zbog čega mačkama treba da smo zahvalni što su nas pripitomile. Baš kao što je to sa mnom uradio Teodor "Tedi" Ruzvelt (na slici, u štampanom izdanju), moj - a zapravo, samo svoj - krupni, preslatki i genijalni žuti mačor, a koji mi toliko nedostaje. 
Aleksej Kišjuhas, Danas

Pokreće Blogger.