Mudrost i postupanje

Sokrat je filozofski svetac i mučenik. Nijedan drugi filozof nije bio toliko opsednut ispravnim životom a, kao i mnogi mučenici, i Sokrat je odabrao da ne spasava svoj život kada je to verovatno mogao da uradi ukoliko promeni svoje stavove. 
Prema Platonu, koji je bio neposredni svedok, Sokrat je svojim sudijama rekao:
„Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako i nešto malo ima koristi od njega, mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu i delanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo…“ (Platon, Odbrana, 28 b, prevod M. Đurić)
Ali, za razliku od većine svetaca, Sokrat je imao izrazit smisao za humor, što se ponekad ispoljavalo kao vesela dosetljivost, a nekad kao bremenita ironija. I, za razliku od svetaca bilo koje religije, njegova vera nije se sastojala u oslanjanju na otkrovenje ili slepu nadu, već u obožavanju razložnog dokazivanja. Od toga ništa nije moglo da ga odvrati.
….
… Bez mudrosti ne bi stvarno ni mogli da budu srećni, jer svaka dobrobit koja ima potencijal da učini čoveka srećnim, ima i potencijal zloupotrebe i postizanja suprotnog učinka. Čoveku, prema tome, mudrost treba i da bi ubirao korist od dobrih stvari i da bi bio vrli čovek.
Za Sokrata je veza između vrline i mudrosti bila toliko bliska da je, u određenom smislu, ovo dvoje izgleda i poistovećivao. Prema Sokratu, ukoliko neko poseduje neku drugu vrlinu, onda mora da poseduje i mudrost – inače mu ne bi pošlo za rukom da poseduje vrlinu. A, ako ima mudrost, mora da ima i sve vrline jer, budući mudar, razumeće da ne može da bude srećan ako ne upražnjava i svc druge vrline. Kao što smo videli, Sokrat je mislio da moralno ponašanje koristi duši i da osoba koja postupa iskvareno, nanosi sebi duhovnu štetu. Ako je to istina, onda će svako stvarno mudar razumeti ovu činjenicu. Svako ko je razume – i ko ceni svoju dušu, kao što svako pametan sigurno čini – pokušaće dakle da izbegne da čini suprotno. Ovaj lanac misli objašnjava zašto je Sokrat smatrao da niko znajući ne čini zlo, jer ako neko čini zlo, jedino moguće objašnjenje njegovog činjenja jeste da ne razume da će njegovi postupci štetiti njegovoj duši. On to zapravo čini iz neznanja. Sve u svemu, ova vrsta razmišljanja potkrepila je Sokratovu ideju da ako njegovi razgovori pomognu ljudima na putu ka mudrosti, pomažu im i u sticanju vrline.
U jednom od Platonovih dijaloga, Sokrat kompaktno izlaže veći deo svoje teorije u toku sumiranja razgovora sa Kaliklom, mladim aristokratom koji je pred ulaskom u javni život:
Tako da jc neophodno, moj Kalikle, da razuman čovek, pošto je, kako smo rekli, pravedan, hrabar i pobožan, bude takođe savršeno dobar čovek, a dobar čovek sve što god uradi – uradi dobro i pravilno i svestan je toga da je svako ko dobro čini srećan i blažen a da je nesrećan ko ne radi dobro! (Platon, Gorgija, 507 b, prcvod A. Vilhar)
Da li je Sokratu stvarno pošlo za rukom da sve to pokaže? Njegovi slušaoci često su prezali od logičkih akrobacija koje je on s lakoćom izvodio. Toliko toga bilo je pod pitanjem – posebno ono što je govorio o sreći. Aristotel je bio tipično direktan u svojoj primedbi na tu temu:
„Oni što kažu da je čovek razapet na spravi za mučenje ili pod teškim udarcem sudbine ipak srećan samo ako je dobar, govore čiste gluposti, namerno ili ne.“ (Aristotel, Nikomahova etika, 1153b19, prev. R. Šalabalić)
U jednom trenutku, razumljivo da je jedan Sokratov slušalac primetio, bez sumnje začudenim glasom:
„Ako govoriš ozbiljno i ako je sve što govoriš zaista istina, onda je sav ljudski život okrenut naopako.“ (Platon, Gorgija, 481c)
To je upravo ono na šta je Sokrat i ciljao: da preoblikuje moralne ideje Ijudi. Jasno je da to nije moglo biti lako. Da bi tako nešto uspeo kroz debatu, diskusije bi morale znatno da se razlikuju od čisto teorijskih, jer ,,nije govor o čemu god, nego o tome kako treba živeti“ (Platon, Država, 352d). Izvestan stepen prcterivanja i uprošćavanja može ponekad da zatreba ako ćemo snažnije etički da poentiramo. Na primer, kada je Sokrat rekao da ništa ne može da naškodi dobrom čoveku, on nije mislio da poriče da vrlima mogu da se dogode razne nepoželjne stvari. Pokušavao je, u stvari, da ubedi svoje slušaoce da takve zlosrećnosti uzimaju kao manje važne od nesreće kvarenja duše. Kada je rekao da je zao čovek proklet, nije mislio da takav čovek ponekad ne može dobro da se provodi. On je bodrio svoje slušaoce da cene zadovoljstva koja pruža vrlina u najširem smislu, i eventualno da žale čoveka koji u njima ne bi mogao da uživa. A kada je rekao da dobrota donosi bogatstvo i sve druge blagodeti, nije mislio da ćete brzo da se obogatite ako se dobro ponašate. U tome kontekstu – u kome mu je važnije bilo da poriče da bi bogatstvo automatski donosilo dobrotu, nego da nekoga uverava tačno u suprotno – on je branio sliku o najboljoj vrsti Ijudskog života, u kome se teži i u potpunosti uživa u svim dobrim stvarima zahvaljujući upražnjavanju praktičnih mudrosti i drugih vrlina.
Zaista, ovo nije običan skup dogmi. U stvari, to uopšte i nisu dogme. Ono što sam nazvao Sokratovom teorijom ljudskog života nije nešto što je on izričito razvijao kao takvo. To su ideje na koje se oslanjao prilikom propitivanja drugih, ili one koje su, očigledno, izdržale probu dijalektičkog hoda po mukama. Konačan cilj, koji možda nikada neće biti dostignut, bio je da se postigne vrsta ekspertskog znanja kao što je ekspertsko znanje veštog zanatlije, iako ne o pravljenju obuće ili o metalurgiji, već o najvišem zanatu dobrog življenja.
Ono što je Sokrat objavio u diskusijama često ne treba da se uzima kao definitivno znanje, već to više nalikuje traganju za savršenstvom moralnog znanja. Ponekad, put bi skretao dok bi obrlaćivao, ironično podbadao, ili ubacivao argument za koji se činilo da će njegove saputnike zaputiti u zanimljivom pravcu (ili bar učiniti da zastanu i razmisle). Rezultat je, kao što je rekao Niče, bila mudrost puna obešenjaštva. A budući da je Sokrat pokušavao da dođe baš do spccifično moralne vrste mudrosti ili znanja, njegovi su dokazi obojeni sokoljenjem, idealizmom i pozivanjem na moralne sentimente, jcdnako kao i na logiku i zdrav razum. To je razlog zašto, kada se na njih gleda apstraktno i kao na pokušaje čiste logike, oni izgledaju kao da imaju mnogobrojne neprihvatljive pukotine, koje je uočio Aristotel.
Sokrat ne daje samo nadahnjujuću sliku idealnog života. Njegov stil govora pravi jedan intiman spoj bodrenja i logike, što ga i čini doprinosom argumentovanoj filozofiji pre nego propovedanju. Sve što kaže izloženo je u kontekstu argumenta – traženi su razlozi, ispitivani su zaključci, odbacivane hipoteze, ispravljane definicije, izvlačene posledice. To je jedini dovoljno ozbiljan pristup kakav zaslužuje pitanje kako bi neko trebalo da živi. Odgovorno bodrenje, prema Sokratu, mora da se zasniva na razložnom argumentu. Puki sažetak njegovih provizornih zaključaka, kakav sam ovde prikazao, ne može da prenese snagu ovog spoja idealizma i zdravorazumske logike. Takav sažetak neizbežno svodi njegove misli u plićak nasukanih propozicija koje izdišu na suvom. Te misli bujaju dok plivaju u diskusiji, a danas mogu da se vide žive još jedino u postavci Platonovih ranih dijaloga.
Sokrat je bio guru koga je teško slediti, možda i zato što jc odlučno odbijao da to bude. Ipak, nimalo ne čudi da je posle njegove smrti nekoliko prijatelja poželelo nekako da nastavi dobro delo. Pošto je bilo, i još uvek jeste, teško tačno reći u čemu se sastojalo to dobro delo, opet nimalo ne čudi da su ovi samozvani Sokratovi naslednici završili zalažući se za međusobno potpuno različite stvari. Najveći od njegovih naslednika bio je Platon.
Iz: Entoni Gotlib, Veliki filozofi, prir. Monk i Rafael, Dereta, Beograd, 2004.
Pokreće Blogger.