Zoran Andrić: Metafizički tinitus

Ridiger Safranski: ”Vreme. Šta ono sa nama čini i šta mi od njega činimo”

Herold istorije ideja i profilisani savremeni nemački filosof Ridiger Safranski, rođen 1945., višestrukim je lovorikama ovenčan i na više od 20 jezika prevođen. Između ostalog, autor je eseja o Geteu, Šileru, Šopenhaueru, E.T.A. Hofmanu, Ničeu, Hajdegeru, kao i o bazalnim temama kao što su romantika, zlo i istina. Ovoga puta poduhvatio se složenog pitanja - šta je to vreme? Dva citata su, kada je reč o vremenu, vazda rado pri ruci. Jedan potiče od Blaženog Avgustina, koji piše da se uvek zna šta je vreme. Samo kada se se neko upita šta je ono, onda se ne može objasniti. Drugo potiče od Huga fon Hofmanstala koji je avgustinovski paradoks utkao u tekst jedne od protagonistkinja opere "Kavaljer ruža" Riharda Štrausa. "Čudesna stvar" kaže Maršalin: ”Kada se životari, ono nije ništa. Ali onda, odjednom, samo se ono oseća”. Safranski citira oba toposa već na prvoj stranici svoje knjige o vremenu. Možda upravo zbog toga što opšta mesta, kao i u većini slučajeva, govore istinu. Vreme je zaista čudesna stvar ili, bolje rečeno, i nije nikakva stvar.

Kada ga osećamo, odnosno ”fiksiramo”, onda smo već učinili nešto pogrešno. Onda se dosađujemo, jer nam nedostaju događaji koji čine vreme prolaznim. I časovnici ne ”mere” vreme, već proizvode događaje, kao što je mehaničko otkucavanje, ili u digitalnoj varijanti, smenu cifara. To što mi vreme osećamo, leži u osnovi u nama. Safranski, Hajdegerov biograf, to formuliše u duhu Hajdegerovog kapitalnog dela „Sein und Zeit“: ”mi sami vreme činimo vremenom u strukturi brige” ili, manje hajdegerovski formulisano: mi smo najčešće uposleni budućnošću, onim što ”još nije”. Vreme podstiče u nama intencionalnu napetost, veli Safranski.

Ali kada je vreme u nama samima, tada svako od nas živi ”svoje vreme”. Biologija poznaje zaista ”unutarnji časovnik”, koji naš dnevni ritam izvesno vreme drži nezavisnim od spoljašnjih uticaja. Shodno teoriji relativnosti imaju i stvari/predmeti ”svoje vreme”, ukoliko se različitom brzinom kreću. I u našem opažanju se događaju začuđujući fenomeni. Tako naša svest reaguje sa izvesnim zadocnjenjem na utiske. Ono što mi savremenošću zovemo kreće se u opažajnom rasponu od tri sekunde.

Safranski se približava vremenu kroz takozvane ”vremenske fenomene”, odnosno društvene posledice vremena. Na primer, istovremeno opažanje događaja širom sveta, koji, veli autor, nadrastaju naše mogućnosti, jer nadilaze naš lokalni radijus delovanja i istovremenost zbivanja, homogenizuje prostor našeg doživljaja, kao i to što mnoštvo događanja stvara, na kraju, osećaj dosade.

Jedna dalja ”tema-vremena” je finansijsko-kreditna privreda i spekulacija na berzi. ”Budućnost je već sada upotrebljena i prokockana”, piše Safranski, kao što je to slučaj kod ”zaduženja države i ekoloških katastrofa”. Opšte ubrzanje vodi, paradoksalno, na suženje na danas, umesto brige za sutra.

Vreme ”deluje”, iako nije akter. Ono je medijum kroz koji se sve stvari zbivaju, ali ne i snaga koju ono čini. 

Večnost nije, veli Safranski, beskrajno vreme, već nešto drugo - ”slika čežnje ljudi”.

Safranski nudi čitav vatromet ideja o vremenu, citata i parafraza u kome defiluje čitav kabinet mislilaca i književnika od Platona do Hajdegera, dijahrono, unakrst, sve do problematične sadašnjosti, u deset poglavlja. Pozicije eksperta za duboke dimenzije, Hajdegera, i prerano umrlog Ulriha Beka, Šopenhauera, Tomasa Mana, Paskala, Kjekegarda, Beketa (Vladimir i Estragon), da spomenemo samo neke iz te fascinirajuće povorke u lavirintu egzegetike pojma vremena u beskonačnosti. Dragoceni esej o conditio humana koji sa jedne strane nudi impozantnu panoramu ovog zagonetnog pojma, a sa druge nas podstiče, kroz dijalektičku napetost između prolaznosti i postojanosti, da ne dopustimo vremenu da ono nešto od nas čini, već mi od njega.

Pokreće Blogger.