Fric Brajthaupt: Tamna strana empatije

Empatija je osnova moralnog delanja i kao takva ona je dobra. Ako se pak malo detaljnije pogleda, ona se otkriva kao sposobnost ”da se prenese u druge ljude” kao preduslov poniženju i svireposti. Pri tome dobronamerno saosećanje ima nebrojene nehotične posledice. Iz tog razloga ti tamni, dosad neosvetljeni aspekti empatije, moraju biti na putu ka boljem društvu uzeti u razmatranje.

Fric Brajthaupt nas poziva da otkrijemo tu stranu empatije i vodi nas od pojma narcizma i Ničea, do pojmova kao što su ”helikopter-roditelji” i politika Angele Merkel u krizi izbeglica. Teoretičar književnosti Brajthaupt nam na 228 stranica otvara tamne inhumane stvari koje mi činimo ili osećamo ”iako”, već zato što mi imamo empatiju. Ovo zvuči najpre kontra-intuitivno. ”Kada ljude pitate ko ima više empatije muškarci ili žene, tada gotovo svi dogovaraju: žene! Naravno, one pokazuju više emocija, više saosećajnosti, one se posvećuju, shodno klasičnoj šemi, deci”, veli Brajthaupt u jednom intervjuu. Novija istraživanja u oblasti cerebralne neurologije su pokazala da možda stvari i ne stoje tako. Kada muškarce i žene propustite kroz veliki skener i izložite ih svim mogućim situacijama, pokazuje se da i muškarci i žene vrlo slično reaguju, kada je reč o empatiji. Ima samo jedan mali izuzetak: kada muškarci posmatraju, kako je neko ko je u nekakvoj igri obmanjivao za taj prestup dobija elektro-šokove. Na to reguju muškarci sa oduševljenjem, dok žene i u takavim situacijama pokazuju pomalo saosećajnost. 
Brajthaupt je germanista i istraživač u oblasti kognitivne psihologije. On okazuje da smo mi izloženi postojanoj propagandi empatije. On je profesor u na Indijana univerzitetu u Blumingtonu i pokazuje četiri ”tamne strane” empatije:

1. Empatija čini slabim, jer može voditi gubitku sopstvenog ”ja”.
2. Empatija počiva na crno-beloj tehnici slikanja.
3. Postoji jedna pogrešna simpatija odnosno pogrešni zaključci pri saosećanju.
4. Empatija zadovoljava sadizam. Primer za to su ”helikopter-roditelji” (roditelji koji svoju decu preterano nadgledaju, da im time ”kradu” šansu da odrastu), koji svojoj deci više štete nanose no koristi ili zlostavljači koji shodno osećanjima druge kinje.

Ima ljudi koji u bolu drugih ljudi mogu da uživaju. Takav ”empatični sadizam” nije poznat samo među psihopatima. Ovaj pojam označava svakodnevne forme ophođenja kao što su kazne, ponižavanja, omalovažavanja ili dovođenje nekoga u nepriliku. Sadisti izveštavaju da njihovo zadovoljstvo nije patnja drugih, već mogućnost da se sažive sa bolovima drugih.


Jedna forma emaptije je nazvana ”vampirizam” – to je već rečeni fenomen ekstremno brižnih ”helikopter-roditelja” ili ”bine-majki” koje svoju dece žele da dožive u onim ulogama koje same nisu uspele da ostvare, kao i stokeri (Stalker).

Profesionalna distanciranost


Moderna neurobiologija nudi centralni argment. Mozgovi visokorazvijenih sisara i ljudi poseduju ”ogledala-neurone”, koji omogućuju neposredno saosećanje sa drugim živim bićima. Još je Fridrih Niče upozoravao da empatija može da vodi pokoravanju ljudi ljudima. Iz prevelike empatije nedostaje ograničenje koje je za autonomiju neophodna. Brajthaupt pokazuje na prkatičnim primerima: lekari i hirurzi bi bili nesposobni za svoj rad, ukoliko bi sapatili sa svojim pacijentima. Potrebna je ”profesionalna distanciranost”.

Radost pri tragediji drugih


Empatija ne može samo da parališe, već ona može da služi kinjenju i cveljenju ljudi i životinja. Nanošenje bola drugome može da bude izvor uživanja. I ono može da bude utoliko veće, ukoliko počinilac oseća, šta žrtva oseća- Opširno se Brajthaupt bavi u ovoj knjizi pitanjem sadizma i zadovoljstva kažnjavanjem. Sasvim je neuobičajena popularnost tragedija u književnosti, na bini i na filmu. Zašto je toliko ljudi spremno da se bavi nesrećom drugih ljudi i sa njima da (sa)pati? 

Brajthaupt citira Edmunda Berka: ”Ja sam uveren da smo mi u izvesnoj meri imamo zadovoljstvo, i to ne malo, kroz stvarnu nesreću ili bol drugih”. Ali za tako šta postoje uslovi: ”Apsolutno je neophodno da je oj život izvan konkretne opasnosti, pre nego što se može osetiti zadovoljstvo pred realnim ili imaginarnim”. Brajthaupt spominje u ovom kontekstu takozvani „sad movie paradox“: ”Mi bivamo u tužnim filmovima jako uzbuđeni i asociramo takvo uzbuđenje sa estetskim zadovoljstvom i estetskim kvalitetom”. I mi znamo, da ono što vidimo/gledamo, uskoro ima svoj kraj: ”Tragedija ima povratnu emocionalnu kartu”.

Helikopter-roditelji


Brajthaupt opisuje jedan aktuelni socijalni i politički razvoj. Gotovo 25 godina postoji fenomen zvani ”helikopter-roditelji”, koji lebde nad svojom decom i pokušavaju da ih zaštite od svih zamislivih rizika. Da li je zaista reč o empatiji? Autor konstatuje neku vrstu ”vampirizma”, jer roditelji iskorišćavaju svoju decu da bi ispunili svoje neispunjene snove štiteći ih od imaginarnih opasnosti.


Ispitivanja su pokazala da su takva deca razvijaju ispodprosečnu samosvest i da su ona ukupno uzev podložnija psihičkim problemima. Sa druge strane objašnjava Brajthaupt da prigovor Baraka Obame o otsustvu empatije među današnjom omladinom, jednostavno počivana na činjenici da omladina danas za takva osećanja upotrebljava druge pojmove u odnosu na druge i da ima drugačije asocijacije. Empatija je jedanko kulturno obojena i preobražava se.

Merkelova „pogrešna empatija” 


Sa posebnim zadovoljstvom piše Fric Brajthaupt o dvoje političara: Angel Merkel i Donaldu Trampu. Kod Merkelove ispituje autor kakao je došlo do parole: ”Mi ćemo to uspeti”. Pri tome on se prseća scene sa libanskom devojčicom na kojoj joj je Merkelova pred kamerama objasnila da ne može ostati u Nemačkoj, jer ”Nemačka ne može da prihvati sve”.

To je izazvalo burne kritike; Merkelova je bez emocija. Merkelova je reagovala tako što je ”pogrešnom empatijom” u septembru 2015. zarad ”težnje za priznanjem”. Time je mnoge podstakla, iako su na snazi ostale veoma osnovane sumnje. Brajthaupt rezonuje: ”Pogrešna empatija je veoma moćna droga”.


Reč je o izuzetno zanimljivoj i značajnoj knjizi koju na ovome mestu izričito preporučujemo srpskom čitalaštvu.

Zoran Andrić
Pokreće Blogger.